Звоно за три хиљаде ђака и студената

Косовска Митровица – На само сто корака од Трга Шумадија у центру Косовске Митровице, у близини Главног ибарског моста који дели Косовску Митровицу на српски и албански део, на неких 50 корака од Источног моста и огромне барикаде коју су Срби ставили лане, на само пар корака од кафића где су од подметнуте бомбе страдала српска деца – налази се зграда Техничке школе „Михаило Петровић Алас”. Школа је за више од пола века дала добре браваре, геологе и врсне инжењере. Ништа не би било необично да у ову школу на један улаз не улазе и ђаци и студенти Приштинског универзитета.

У једној згради Техничка школа, Гимназија, некада „Силвира Томазини”, Економска школа и Гимназија измештена из Вучитрна. А од 2001. године у ученичким клупама су и студенти Правног и Природно-математичког факултета, измештени из Приштине. Тумарали су, додуше, ови студенти по Врању и Крушевцу, да би се напокон скрасили у овој згради. Милуника Милосављевић, директор Гимназије и професор физике, завела је ред, рад и дисциплину међу гимназијалцима. Каже да су ђаци, колико се могло, равноправно поделили просторије. Гимназијалци и ученици Техничке школе на настави су пре подне, вучитрнска Гимназија и ђаци Економске по подне. Подељени су и по „крилима”, десно је за гимназијалце и будуће економисте, лево крило зграде за оне који су у клупама Техничке школе и Гимназије из Вучитрна која је силом прилика 1999. измештена из овог места.

Академци Природно-математичког факултета су у подруму. Будући правници на спрату, а ходник су у оквиру Правне клинике преградили и направили импровизовану судницу.

Стигли смо у време наставе, ходници празни. Наилази директорка, па Белма Ајвази, Вељко Томановић, Нина Радојевић и Марија Ђурић, ученици првог разреда гимназије, објашњавају да имају слободан час. У одељењу II-3 Ана Неговановић држи час ликовног. Улазимо, а деца хоће да се сликају. Кажу да им је ликовно међу омиљеним предметима. На часу информатике у одељењу I-1 професор Ивана Миленковић каже да су деца добра и да ће од њих бити „познати научници”. Огњен Богићевић из Косовске Митровице изјављује да највише воли информатику. Никола Грујић из Звечана чека да му се објаве две песме у једном од локалних листова.

Средњошколаца у згради Техничке школе има око седамсто. Тишина је као да нисмо у школи већ у библиотеци. На улазу група студената Правног факултета, Филип Марковић је на трећој години права, из Косовске Митровице је, са њим је и Стефан Радовановић из Звечана, Милица Митровић је из Београда, Андреа Радовановић из Врања, а Лазар Милић студира у родном граду:

„Било је проблема када је требало да дођем. Родитељи су се плашили, а плаше се и данас. И нама није баш свеједно када нам изнад глава лете хеликоптери, када испаљују светлеће ракете, када имате утисак да вам тенкови пролазе кроз учионицу. Навикли смо се на то, живимо животом свих Митровчана. Али, није свеједно. Сваког момента могу да се зачују сирене, да се блокирају путеви и прелази. Нећу ни да мислим да сам на „бурету барута” јер би било себично тако размишљати када знате да двадесет хиљада Митровчана већ тринаест година живи у страху и неизвесности – говори стасита црнка Андреа Радовановић, родом из Врања.

И Милица Митровић, која је својевремено живела у Приштини, студије жели да заврши на Космету. Дошла је из Београда и, каже, „никакав страх не осећа, ни када се у рану зору огласе сирене за ваздушну опасност, ни када наоружани војници Кфора, жандармерија Еулекса, тутње уским митровачким улицама”:

„Космет је мој. У њему сам рођена, мада већ поодавно живим у Београду”, казује Милица. Причу наставља Андреј Лазаревић из Краљева, који је на прагу четврте године студија:

„Јесте нам тешко у преграђеним учионицама. Деси се да нас осамдесет студената буде на малом простору. Навикли смо се, јер сматрамо да то није ништа у односу на оно што преживљава народ у Косовској Митровици.”

Растајемо се од будућих правника загледајући залепљене огласе на дрвореду липа. На једном – „потребан цимер”, на другом, „издајем двособан стан без газде, вода 24 сата”...