Снага мита о 5. октобру

Инаугурацијом Томислава Николића и формирањем владе у којој су кључна места заузели препознатљиви актери из Милошевићевог времена као да се затворио симболични круг отворен пре дванаест година његовим свргавањем. Тешко да су грађани и грађанке који су се октобра 2000. радовали промени могли да предвиде овакав развој догађаја. У том кругу остала су заробљена наша изневерена очекивања о давању новог лица Србији. Очекивања нису изневерена одједном, трошена су на парче, све док симболи, идеје и идеали петооктобарске револуције у Србији нису прерасли у предање. Са ове дистанце, када увиђамо колико су нам очекивања била наивна, можемо констатовати да су амбиције 5. октобра и идеје о буђењу нове Србије понајмање понеле његове носиоце, а да се промене које је овај дан донео више виде у деловању актера против којих се тада дигла Србија. Његову снагу очигледно није могуће мерити способностима његових носилаца већ снагом самог предања. Отуд су кључне тековине петог октобра резултат значаја и вредности мита о 5. октобру.

Један од ових парадоксалних утицаја петооктобарске легенде огледа се у настанку Српске напредне странке и трансформацији њених лидера у заговорнике европске Србије. Александар Вучић је разумео да у новој Србији није могуће владати султанистичким механизмима и ратним политикама, јер је управо 5. октобар означио крај том обрасцу. Недовољно храбар да се доследно упусти у суочавање са сопственом и прошлошћу своје политике, амбициозан до неслућених димензија и свестан кошмара који га прати, израчунао је да је ново рухо неопходно и њему. Проценио је да је то начин да се подигне из мрака у којем је лежао пуне две деценије. Мој је суд да трансформација коју је доживео Вучић може да буде тумачена само у оквиру разумевања снаге петооктобарског мита. Човек и странка чији је председник били су принуђени да се мењају, то није била ствар њихове вере, већ неопходности која је пратила трајност промене филозофије живљења.

Упоредо с овом, евидентна је још једна тековина 5. октобра. Она се најбоље може илустровати формулом да је власт у Србији смењива. Није више могуће понављати искуство деведесетих када је један човек засео на трон, са којег се није мрдао док се није суочио са енергијом револуције. Идеја да владајућа лица и идеје треба да се мењају с времена на времена такође је производ дугих сенки петооктобарског мита, које нас непрестано подсећају и упозоравају на снагу могућег зла. Не само да је учвршћена идеја о неопходности да се власт мења, већ се на примеру Демократске странке данас може уочити да је прелазак у опозицију прилика да политичка странка приступи процесу преиспитивања политика и људи који су је водили. Тиме би требало да се обезбеди покретљивост људи и идеја уместо безидејног понављања једног те истог.

Зраци мита о 5. октобру најтеже су у ових дванаест година допирали до оних од којих се највише очекивало – политичких носилаца те идеје. Заборавивши да је порука промена од пре дванаест година подразумевала увођење реда и уређење државе, управо ови актери су својим делањем донели велике штете за идеју другачије Србије. Реформе су успорене, стопиране или као што је случај са правосуђем потпуно обесмишљене. Непоправљива подмитљивост и поквареност елите с којом је идентификована другачија Србија, омогућили су долазак на власт „старих” снага. Таквим делањем давали су разлога за тврдњу да је 5. октобар једна од изневерених револуција. На нашу срећу, у свом кратковидом делању нису могли трајно да угасе дух који је ослобођен 2000. године.

Данас је мало појединаца који неће одмах оспорити домете петооктобарских промена. Као и пре 2000. године, Србија је недовршена држава, њене границе нису јасне, њено грађанство је сиромашно, а њена политичка култура се покретима пужа помера ка партиципативној. Па,ипак, 5. октобар је, без обзира на ту постисторију, један од најважнијих догађаја у савременој српској историји. Њиме су јасно утврђене границе које се не могу прећи. Лупило се по руци која је крала из гласачке кутије. Багером су отворена врата телевизије која је постала бастион владарског брачног пара. Одузело се оружје онима који су желели да понављају искуства мржње и рата. Србија се тог дана усправила и расплашила. Изневерен од својих политичких носилаца, 5. октобар је постао мит, који кроз форму приче о идеалима, врлини и вредностима утиче на нашу стварност, и има значајно место у непрестаној борби за освајање слободе и одбрану људског достојанства.