Шпанија као бабарога

Шпанија је као ураган протутњала кроз председничке кампање у Старом и Новом свету. Као бабарогу најпре ју је употребио још бивши председник Француске Никола Саркози. Плашио је суграђане да ће, уколико уместо њега изаберу социјалисту Франсоа Оланда, Француска доживети судбину свог иберског суседа. Французи га нису послушали: ипак су гласали за новог председника.

Нешто пре тога, на превременим изборима у Мадриду се променила влада, па је на њено чело, уместо социјалисте Хосеа Луиса Сапатера, дошао конзервативни Марјано Рахој, чија је народњачка странка добила апсолутну већину у парламенту. У почетку је био миљеник и Брисела и Берлина, стегнуо је каиш до последње рупице, није баш био рад да се сусреће са Оландом, који је у Берлину сматран за дисидента у европској политици штедње. После смене на власти у Шпанији је криза додатно заоштрена, због сасецања буџета повећан је и овако велики број незапослених, незадовољство се разлило по улицама. 

У Њујорку, где је дошао да попут својих колега из света учествује на отварању јесењег заседања Генералне скупштине Уједињених нација, Рахоја је сачекала насловна страна „Њујорк тајмса”: на њој велика слика контејнера из којег „гладни Шпанци ваде остатке хране”. И то је некако преживео, вратио се у Шпанију, честитао полицајцима што су успешно сузбили још један талас демонстрација, кад га је погодио нови налет цунамија.

У планетарно најгледанијем ТВ дуелу, Мит Ромни, амерички републикански председнички кандидат злоупотребио је невесело стање у Шпанији као своје оружје против америчког председника Барака Обаме. Уколико он буде у новембру изабран, Ромни обећава да неће дозволити да Америка крене „путем Шпаније”. Амерички републиканци традиционално су блиски са шпанским напредњацима, па је увреда дошла из неочекиваног правца у најтежем тренутку.

Јужније, у Латинској Америци, Уго Чавес, најватренији оратор против „америчког империјализма”, такође је завршавао свој кампању. Венецуелански председник нада се да ћа у недељу на изборима добити поверење да у четвртом мандату изведе земљу у социјализам 21. века. Као пример ужаса који се дешава другима, и он је узео Шпанију. Погледајте Шпанију, рекао је Чавес пред морем окупљеног света обученог у црвену боју револуције. Обећао је Венецуеланцима да им се „Шпанија неће десити”. Уколико гласају за њега, они дају свој глас за „домовину, социјализам, живот”, тврди председник Чавес. Ако пак његов противкандидат победи, злосрећне Венецуеланце задесиће „шпански сценарио”.

Шпанци су се наљутили због бомбе која је пала на њихов имиџ. Успешан излазак из кризе зависи и од тога каква се слика о њиховој земљи ствара у иностранству, констатују мадридски медији, који нарочито замерају Миту Ромнију што је пред вишемилионском публиком додатно пољуљао поверење страних инвеститора и зајмодаваца.

Само пре четири године, подсећају се Шпанци, Барак Обама помињао је њихову земљу као пример за углед „у развоју алтернативних извора енергије”. Колико је времена прошло од тада и како је могуће да је Шпанија постала опште место за слом и несрећу? Чуде се такође како ће Ромни, ако постане председник САД, моћи после „овакве увреде” да „сарађује са Шпанијом, чланицом НАТО-а, где се налазе стратешке америчке војне базе”.

Овај догађај послужио је и као својеврсни подсетник. Не тако давно Рахој је злосрећно бранио Шпанију говорећи да она „није Уганда”. Одговорено му је из ове афричке земље да „Уганда није Шпанија”. А сада су се, ето, у једном сагласили посвађани лидери Јужне и Северне Америке. Ни један ни други не желе да њихове земље постану као Шпанија. Уганду нико више не спомиње.

---------------------------------------

Порицање кризе

Док Европа и даље безуспешно тражи лек за економско-финансијску криза која је дрма већ неколико година, изјаве европских званичника и експерата полако постају предмет подсмеха светске јавности. Колико су Европљани далеко од правог решења за кризу, можда најбоље указују изјаве званичника и експерата којима су они протекле две године порицали да су одређене земље пред финансијским амбисом:

„Шпаније није Грчка” – Елена Залгадо, шпанска министарка финансија, фебруар 2010.

„Португалија није Грчка” – „Економист”, април 2010.

„Грчка није Ирска” – Јоргос Папаконстантину, грчки министар финансија, новембар 2010.

„Шпаније није ни Ирска ни Португалија” – Елена Залгадо, шпанска министарка финансија, новембар 2010.

„Ирска није на ’грчкој територији’” – ирски министар финансија Брајан Ленихан, новембар 2010.

„Ни Шпанија ни Португалија нису Ирска” – Анхел Гурија, генерални секретар ОЕЦД, новембар 2010.

„Велика Британија није Португалија” – Џереми Ворнер, помоћник уредника „Дејли телеграфа”, мај 2011.

„Француска није Грчка” – Кристијан Нојер, шеф Банке Француске, јун 2011.

„Италија није Грчка” – инвестициона кућа „Фишер”, септембар 2011.

„САД нису Италија” – Џин Сахади, коментаторка Си-Ен-Ена, новембар 2011.

„Италија није Шпанија” – Ед Паркер, директор рејтинг агенције „Фич”, јун 2012.

„Шпанија није Уганда” – шпански премијер Марјано Рахој, јун 2012.

„Уганда не жели да постане Шпанија” – шеф дипломатије Уганде, јун 2012.