Капитулација, поново

У среду поподне агенције су емитовале вест да је Министарство унутрашњих послова забранило одржавање Параде поноса и свих скупова који су били заказани за јуче због безбедносних разлога.

Мислио сам да нема потребе да нешто досолим тим поводом, али схватио сам да ми се не допада много тога везаног за речену Параду.

Не допада ми што је патријарх српски Иринеј, не молбом већ и захтевом, од премијера тражио да забрани Параду бранећи канонско учење Цркве о прописаној хришћанској љубави које нема благе везе са секуларном државом и савременим тумачењима хомосексуализма.

Не допада ми се изјава првополицајца Ивице Дачића који каже да је забрана Параде „победа”! Колико ме расплаче поскупљење, толико ме засмеје објашњење, писао је покојни Виб.

Ако је ово победа, онда елементарна логика налаже да закључим да је парада одржана 2010. била пораз истог министра унутрашњих послова који је тада говорио о „победи државе”.

Коначно, не допада ми се што активисти мањинске ЛГБТ популације немају довољно слуха за такође угрожену осиромашену већину којој, хтели или не, и сами припадају.

Могли су, уважавајући време у коме живимо а не будућност коју прижељкују, да затраже да им, рецимо, држава плати најам Сава центра па да тамо, уз мање трошкова и ризика, уз угледне госте, ТВ камере и медије кажу шта имају да кажу о свом неславном положају.

Да кренем редом. Не знам да ли је тренутак када се огласио патријарх Иринеј био кључан да би се политичари преломили – ако су се ломили – али испада да је тако.

Зашто Његова Светост пише премијеру овим поводом, а не апелује јавно на власт да, рецимо, некако помогне армији од пола милиона људи који немају никаква примања? СПЦ има довољно могућности да вернике подсети на своје доктринарно учење: хомосексуализам, „мужелоштво” по старословенском, одвајкада је, што се цркве тиче, један од човекових смртних грехова.

Зар владика Амфилохије, у психолошкој и антрополошкој анализи појма „Парада поноса” под насловом „Коло смрти на улицама Београда”, није довољно гласан када устврди да се иза „вербалног тријумфализма и разметљивости јавног наступа” скрива „унутарња мука, очај и јад парадера, кловновски крик због изгубљене моралне и духовне равнотеже, и егзистенцијална несигурност?”

Патријарх је свој духовни ауторитет ангажовао против „параде срама” која баца „тешку моралну сенку на наш Град, на нашу вековну хришћанску културу и на достојанство наше породице, као основне ћелије људског рода”.

Тачно, Светости, бачена је „тешка морална сенка” на наш град, али биће да ми изворе сенке тражимо на различитим странама. Баш као што сам ја имао један суд о владици Пахомију, док сте га Ви, као председник тајне комисије Синода за испитивање педофилије, уз помоћ световног суда касније аболирали.

Власт ипак сматрам најодговорнијом што је Србија забраном параде постала вест светских агенција, објекат за жалбе и укоре ЕУ, УН... Ова власт је, као и претходна 2011, устукнула пред истим изазивачима њеног ауторитета.

Нисам убеђен да неко мора јавно да парадира своје сексуалне наклоности, али је недопустиво да се држава повуче пред онима који прете да Параду спрече.

Могу Двери и Наши себе да сматрају чуварима традиционалних вредности српске породице, ваљда то подразумева и право да пребију жену, али њихов омраз према геј Србима и Српкињама не може и не сме да одређује потезе државе која, барем декларативно, подржава равноправност свих својих грађана.

Зар колективно венчање 200 парова пред Скупштином Београда и шетња до Скадарлије није промоција хетеросексуалних бракова? Ако постоји једна променада, зашто забранити другу? Због Двери које, уз благослов Цркве, диктирају шта може а шта не може? Тужно, мада и даље не мислим да су хулигани јачи од државе.

Ако Двери поднесу тужбу због једне изложбе, колико год била провокативна, и кажу да би требало забранити било какав облик хомосексуалне пропаганде у медијима, образовању и култури, зашто онда неко не тужи овај покрет за пропаганду хомофобије, дискриминације и нетолеранције?

Нико нема право да људима окупљеним испод барјака дугиних боја оспорава њихово право да искажу различитост. Тако би ваљда требало да буде у земљи која каже да жели да буде цивилизацијски толерантна.

Ако је Уставом зајамчено право на окупљање „светиња”, због чега се „светиња” на наше очи спаљује и гази? Зато што 70 одсто Срба не подржава Параду? Не, званично објашњење тиче се безбедности.

Ко је угрожава? Геј активисти познати по шварценегерској борбености, брусвилисовској мушкости или мускулозности Деми Мур? Негативно.

Општу сигурност учесника Параде, полиције, радозналих посматрача, околних продавница и „рибок” патика (сетимо се како се овде користе нереди) угрожавају организоване групе клеро-националистичке српске деснице. Они би да се туку.

Власт добро зна одакле стиже опасност. Полиција је ваљда била упозната где су активисти насиља планирали да се окупе. Којим правцима да крену ка Мањежу.

Власт и полиција морали су да имају обавештајна сазнања, како се то каже. Ако нису, онда не раде свој посао. Ако јесу, онда су капитулирали. Нема треће.

„Ово је Србија”, лаконски каже премијер. Иако Дачић не иде даље, знамо шта при том подразумева: конзервативно друштво које не исказује жељу за разумевањем и уважавањем других, посебно мањина. Власт нема снаге, или неће да се замера традиционалистима и националистима.

Чему онда закон о забрани дискриминације? Да би неке бирократе из ЕУ могле да штиклирају како је Србија ОК, или да би створили друштво без колекције разних врста хомофобија?

Замислите да Влада покуша да забрани окупљање масе раздражених радника којима је уручен отказ или већ месецима чекају на плату? Зар потенцијално варничави скуп пред Немањином није већи безбедносни ризик од окупљања пред Мањежом?

Замислите шта би било да се тамо неке мачо будале организују и пожеле да спрече обележавање 8. марта. Запрете да ће на тај дан изаћи на улице са традиционалистичком паролом да је жени место у кухињи.

Зар мислите да би се Нова Србија тог дана, као сада, усудила да поручи да су „у овом тренутку важнија питања економске консолидације, привредног опоравка, привлачења страних инвестиција и борба против корупције и криминала”?

Каква црна Нова Србија или нека нова српска политичка мисао. Зауставите Нову Србију, хоћу да сиђем, рекао би Јаша Гробаров.

Коначно ЛГБТ. Требало је да геј активисти протеклих дана посете полупразне пијаце или готово аветињски пусте месаре. Да су то видели, верујем да би тражили неку адекватнију форму протеста како би нас поштедели додатних удараца по џепу: исплате трошкова 2.000 полицајаца ангажованих због изложбе или још већих МУП-ових трошкова обезбеђења Параде пропраћених рачунима за стакларију, жардињере, саобраћајне знаке... Можда и трошкова погреба.

Организатори Параде морали би да знају какве ће реакције изазвати, колико њихова манифестација кошта државу и какве ризике носи – али морали би и да имају неку другу прилику да скрену пажњу на своје проблеме. Коју немају.