Крфљани на -ић

И ове године у ходочашћу на знаменита места српске историје из Првог светског рата на јонским острвима Крф и Видо и у Солуну, пошли су најбољи ученици средњих школа из Србије. У организацији Министарства рада, запошљавања и социјалне политике били су то овога пута ђаци шабачке, панчевачке, смедеревске, чачанске, лазаревачке, као и гимназије из Владичиног Хана. С њима су путовали и кадети Војне академије и студенти Криминалистичко-полицијске академије који су учествовали у церемонијама на острву Видо поред којег се налази Плава гробница, а затим и на Војном гробљу на Зејтинлику где је обележено 94 године од пробоја Солунског фронта.

Како је реч о гимназијалцима са петицама из историје било им је већ познато пуно детаља о времену када је српска војска боравила на Крфу после преласка Албаније, али тек у директном суочавању са споменицима трагичног и славног времена постали су, како су рекли, потпуно свесни страхота кроз које су у повлачењу пред аустроугарским снагама прошли српски војници и цивили.

За нас најзначајније здање на Крфу је такозвана Српска кућа коју чине музеј и почасни конзулат. Ову зграду су крфске власти уступиле нашој држави 1993. године и у њој су изложени експонати из времена боравка Срба на овом јонском острву, од 1916. до 1918. године. Наиме, војска је после два-три месеца боравка, већ у мају 1916. године напустила острво, али су представници владе и државе овде остали до 1918. године. У витринама униформе, заставе, медицински инструменти, зидови прекривени старим фотографијама... Слике потресне, подсећања која изазивају тугу и понос.

Некада је годишње „Српску кућу” посећивало око десет хиљада људи, али последњих година број посетилаца расте, па се процењује да ће на крају 2012. године „биланс” износити четрдесет хиљада поштовалаца историје, међу којима има и доста странаца, каже аутор књиге „Ходочашће на Крф” и кустос музеја Љубомир Сарамандић, који је овде од 2001. године. Он истиче да је наш народ у тим најтежим тренуцима испољио велику виталност и способност за опстанак.

На Крфу су основали основну и средњу школу, болнице, среске органе власти, а све време су ту деловале влада и Народна скупштина Србије.

Блага клима, појачана исхрана, болничка нега, али и успостављање добрих односа са домаћим становништвом умногоме су утицали на повратак борбеног морала и ентузијазма војника. Крфљани су у почетку били прилично резервисано кад су чули да ће на њиховом острву уточиште потражити око 150 хиљада војника, од којих су неки боловали и од заразних болести, али то неповерење није дуго трајало. Патријархално васпитани, српски војници су се са великим поштовањем односили према Крфљанима, уважавали њихове супруге и кћерки, није било ниједне примедбе на њихово понашање, ниједне крађе, туче... Врло брзо је неповерење надвладала искрена и топла добродошлици домаћина, па је дошло и до склапања бракова између Гркиња и Срба. И дан-данас, сведочи Сарамандић, има Крфљана са презименима Томић или Петровић, који се распитују за своје порекло, а презимена која се завршавају на „ић” уклесана су и на споменицима на локалном гробљу. 

Власник хотела „Бела Венеција” Јанис Газис је три своје кћерке удао за српске официре. У том хотелу боравили су регент Александар Карађорђевић и чланови српске владе. У њему је потписана и Крфска декларација. У складној и отменој породици власника хотела, који је срушен 1943. године, посебно је било свечано о празницима. Тада су његова супруга и три кћери изводиле на клавиру и виолинама концерте класичне музике. Најстарија кћерка Ђована, удала се за коњичког официра Миливоја Чолак Антића, средња Сапфо, за професора Владимира Казимировића, док је најмлађа Августа постала жена будућег председника југословенске владе Милана Стојадиновића.

Када су се од 13. априла до 21. маја 1916. године војници укрцавали са острва после опоравка, „Српске новине” су известиле са испраћаја:

„Крфљани и Крфљанке плакали су и благосиљали српске војнике. У Солун је превезено 6.025 официра и 124.090 војника и подофицира, а на Крфу је поред службеника органа државне управе, остало око 800 официра и осам хиљада болесника у болницама.”

– Када говорим посетиоцима о том времену – истиче кустос Сарамандић – најчешће цитирам митрополита Димитрија који је рекао да ће ово место једнога дана постати српски Јерусалим, збориште нових, срећнијих генерација захвалних српских потомака. Највеће задовољство мог рада је што видим да се то пророчанство остварује баш у времену у коме живимо – закључује Љубомир Сарамандић.