Разметање незнањем

Бар половина текста ,,Највећа је обмана да ћемо одустајањем од ЕУ сачувати Косово” (,,Политика” 5. октобра), посвећена је преговорима о статусу Косова и Метохије вођеним између фебруара 2006. и децембра 2007. Тај део текста садржи већи број нетачности и стереотипних тумачења преговора који су доминирали у контролисаним медијима за време претходне владе. То што се аутор текста, Небојша Крстић, за време ових преговора бавио моловањем имиџа Бориса Тадића није га спречило да неколико година касније даје оцене и квалификације преговора бранећи голим незнањем слику свог шефа. Ево о чему је реч:

Прво, Крстић уводно тврди да је Тадић после промене владе (2008) „опстојавао на тражењу компромиса”, за разлику од Коштунице који се „са позиције тражења компромисног решења вратио на много тврђу... политику, која... нема никакав користан ефекат и у функционалном смислу је потпуно контрапродуктивна”. Ни Тадић тада ни Крстић сада нису схватили да је после једностраног проглашења независности Косова, дакле још пре промене владе, компромис изгубио сваку политичку вредност. О вредности Тадићеве „компромисне политике”, њеном „корисном ефекту” и „функционалној продуктивности” најбоље говори Тадићево фактичко признање независног Косова посредством Стефановићевих споразума, да би Србија за узврат добила статус кандидата који данас има тежину одсечка у танко сецканој шаргарепи.

Друго, Крстић каже да је боље било да је Коштуница Тачију одмах послао поруку „Косово је Србија и тачка” него што је с њим „провео онолико времена”. Пуна истина је да је у делу преговора који је водила „тројка” (септембар–децембар 2007) цео преговарачки тим са Тадићем и Коштуницом на челу „провео онолико времена са Тачијем” из простог разлога што је овај био на челу албанске делегације као први човек косовских привремених институција по Резолуцији 1244. И поново морам да поменем да је све то било пре једностраног проглашења независног Косова. Иначе, Тачију није вредело слати никакву поруку, па ни ону сличну Крстићевој („Косово је Србија и тачка”). Али, такву поруку вредело је проследити посредницима у преговорима Ахтисарију, Визнеру и Ишингеру, који су нама слали другу поруку: „Косово је независно и тачка”. То је заиста чинио Коштуница, али не и Тадић.

Треће, Крстић протестује што је Тадић тада наводно био у немилости јавности на основу „приличног напора да се прогласи издајником”. Чудно је, међутим, да Крстић данас ламентира над наводно лошим медијским имиџом тадашњег председника државе после Викиликсовог сведочења о двострукој игри и његовој и његових сарадника током друге фазе преговора. Они су, наиме, западне креаторе независног Косова убеђивали у своју лојалност а на штету сопствене државе. Ове чињенице горе су од било каквих речи које их квалификују.

Четврто, Крстић тврди да је основна мана преговарачке позиције Србије била у томе што је „све време говорила шта неће, а никако шта хоће”. Сасвим супротно овој квалификацији, која је служила Мартију Ахтисарију да током преговора медијски дезавуише конкретне предлоге Србије, само је српска страна нудила решења. И то на широкој скали питања – од децентрализације у покрајини, очувања безбедносних зона за српска света места, многих других питања, све до свеобухватног предлога статуса. Будући да Крстић о овоме не зна ништа, њему је било лакше да се прихвати поменуте флоскуле рачунајући на заборав јавног мњења.

Пето, још један доказ Крстићевог тоталног незнања о овим питањима види се из реченице: „Када је напокон изнедрен наш предлог хонгконшког, односно модела Оландских острва, било је прекасно”. Наш предлог решења, наиме, био је садржан већ у платформи за преговоре која је била спремна почетком јануара 2006. „Модели” које Крстић помиње, и не само ови, били су изложени тек у јесен 2007. када је преговоре водила тројка. То нису били никакви наши предлози, већ успутне илустрације претходних решења примењиваних на специфичне ситуације.

Најзад, лакомислен је Крстићев став о Тадићевом супротстављању политици замрзавања конфликта и његовом предлогу у „четири тачке”. Тадић је одмрзнуо конфликт тако што је замрзнуо самосталне државне активности око очувања Косова и Метохије. У своје „четири тачке” понудио је Србима оно што би ионако добили на независном Косову као национална мањина: право на имовину, локалну самоуправу, заштиту верских објеката и црквене имовине. То би Србима на независном Косову гарантовао Савет Европе, јер би оно свакако постало његов члан. И то уз помоћ Србије која је у Тадићевом одмрзнутом аранжману већ признала Косово са звездицом.

Потпредседник Демократске странке Србије