Razmetanje neznanjem

Bar polovina teksta ,,Najveća je obmana da ćemo odustajanjem od EU sačuvati Kosovo” (,,Politika” 5. oktobra), posvećena je pregovorima o statusu Kosova i Metohije vođenim između februara 2006. i decembra 2007. Taj deo teksta sadrži veći broj netačnosti i stereotipnih tumačenja pregovora koji su dominirali u kontrolisanim medijima za vreme prethodne vlade. To što se autor teksta, Nebojša Krstić, za vreme ovih pregovora bavio molovanjem imidža Borisa Tadića nije ga sprečilo da nekoliko godina kasnije daje ocene i kvalifikacije pregovora braneći golim neznanjem sliku svog šefa. Evo o čemu je reč:

Prvo, Krstić uvodno tvrdi da je Tadić posle promene vlade (2008) „opstojavao na traženju kompromisa”, za razliku od Koštunice koji se „sa pozicije traženja kompromisnog rešenja vratio na mnogo tvrđu... politiku, koja... nema nikakav koristan efekat i u funkcionalnom smislu je potpuno kontraproduktivna”. Ni Tadić tada ni Krstić sada nisu shvatili da je posle jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, dakle još pre promene vlade, kompromis izgubio svaku političku vrednost. O vrednosti Tadićeve „kompromisne politike”, njenom „korisnom efektu” i „funkcionalnoj produktivnosti” najbolje govori Tadićevo faktičko priznanje nezavisnog Kosova posredstvom Stefanovićevih sporazuma, da bi Srbija za uzvrat dobila status kandidata koji danas ima težinu odsečka u tanko seckanoj šargarepi.

Drugo, Krstić kaže da je bolje bilo da je Koštunica Tačiju odmah poslao poruku „Kosovo je Srbija i tačka” nego što je s njim „proveo onoliko vremena”. Puna istina je da je u delu pregovora koji je vodila „trojka” (septembar–decembar 2007) ceo pregovarački tim sa Tadićem i Koštunicom na čelu „proveo onoliko vremena sa Tačijem” iz prostog razloga što je ovaj bio na čelu albanske delegacije kao prvi čovek kosovskih privremenih institucija po Rezoluciji 1244. I ponovo moram da pomenem da je sve to bilo pre jednostranog proglašenja nezavisnog Kosova. Inače, Tačiju nije vredelo slati nikakvu poruku, pa ni onu sličnu Krstićevoj („Kosovo je Srbija i tačka”). Ali, takvu poruku vredelo je proslediti posrednicima u pregovorima Ahtisariju, Vizneru i Išingeru, koji su nama slali drugu poruku: „Kosovo je nezavisno i tačka”. To je zaista činio Koštunica, ali ne i Tadić.

Treće, Krstić protestuje što je Tadić tada navodno bio u nemilosti javnosti na osnovu „priličnog napora da se proglasi izdajnikom”. Čudno je, međutim, da Krstić danas lamentira nad navodno lošim medijskim imidžom tadašnjeg predsednika države posle Vikiliksovog svedočenja o dvostrukoj igri i njegovoj i njegovih saradnika tokom druge faze pregovora. Oni su, naime, zapadne kreatore nezavisnog Kosova ubeđivali u svoju lojalnost a na štetu sopstvene države. Ove činjenice gore su od bilo kakvih reči koje ih kvalifikuju.

Četvrto, Krstić tvrdi da je osnovna mana pregovaračke pozicije Srbije bila u tome što je „sve vreme govorila šta neće, a nikako šta hoće”. Sasvim suprotno ovoj kvalifikaciji, koja je služila Martiju Ahtisariju da tokom pregovora medijski dezavuiše konkretne predloge Srbije, samo je srpska strana nudila rešenja. I to na širokoj skali pitanja – od decentralizacije u pokrajini, očuvanja bezbednosnih zona za srpska sveta mesta, mnogih drugih pitanja, sve do sveobuhvatnog predloga statusa. Budući da Krstić o ovome ne zna ništa, njemu je bilo lakše da se prihvati pomenute floskule računajući na zaborav javnog mnjenja.

Peto, još jedan dokaz Krstićevog totalnog neznanja o ovim pitanjima vidi se iz rečenice: „Kada je napokon iznedren naš predlog hongkonškog, odnosno modela Olandskih ostrva, bilo je prekasno”. Naš predlog rešenja, naime, bio je sadržan već u platformi za pregovore koja je bila spremna početkom januara 2006. „Modeli” koje Krstić pominje, i ne samo ovi, bili su izloženi tek u jesen 2007. kada je pregovore vodila trojka. To nisu bili nikakvi naši predlozi, već usputne ilustracije prethodnih rešenja primenjivanih na specifične situacije.

Najzad, lakomislen je Krstićev stav o Tadićevom suprotstavljanju politici zamrzavanja konflikta i njegovom predlogu u „četiri tačke”. Tadić je odmrznuo konflikt tako što je zamrznuo samostalne državne aktivnosti oko očuvanja Kosova i Metohije. U svoje „četiri tačke” ponudio je Srbima ono što bi ionako dobili na nezavisnom Kosovu kao nacionalna manjina: pravo na imovinu, lokalnu samoupravu, zaštitu verskih objekata i crkvene imovine. To bi Srbima na nezavisnom Kosovu garantovao Savet Evrope, jer bi ono svakako postalo njegov član. I to uz pomoć Srbije koja je u Tadićevom odmrznutom aranžmanu već priznala Kosovo sa zvezdicom.

Potpredsednik Demokratske stranke Srbije