Кавкаско Косово

Министар иностраних послова Абхазије Сергеј Шамба позвао је ових дана Русију да у што је могуће краћем року призна независност Абхазије и Јужне Осетије. "У тренутку када међународна заједница најављује преседан у решавању статуса Косова, Русија је дужна да исти аршин примени и за решавање проблема две грузијске побуњене републике", сматра Шамба. "Када косовски преседан прекрије време биће га много теже оживети у другим случајевима. Зато треба деловати брзо и без оклевања", пренели су руски медији став абхаског министра.

Улазак Грузије у НАТО (о чему се недавно позитивно изјаснио и парламент у Тбилисију) драстично би изменио политичку ситуацију на целом Јужном Кавказу а утицај Москве у региону био би осетно угрожен. Посебно ако се има у виду да западна војна алијанса врши јак притисак и на Азербејџан и Јерменију не би ли их привукла у своје јато. У таквим околностима, Абхазија и Јужна Осетија добиле би за Русију сасвим нови стратешки значај. Неблаговремено признавање њихове независности поставило би пред две републике, али и Русију, за дуже време непремостиве правне препреке, сматра Шамба. 

Сакашвилијева рачуница

Са друге стране, бивши руски премијер Јевгениј Примаков сматра да Москва ни под којим условима не би смела да дозволи одвајање Косова и Метохије од Србије и његово претварање у независну државу. Сагласно томе, и апел абхаског министра остао би неуслишен. Наиме, према мишљењу угледног политичара, евентуална "позитивна" реакција Москве само би "одмрзла" пригушене сукобе на постсовјетском простору (Абхазија, Јужна Осетија, Нагорно Карабах, Придњестровље), а могуће изазвала и нове. То је, сматра Примаков, цена коју Русија данас не може да плати.

На повезаност кавкаског и косовског проблема указује се већ извесно време. Зато и није чудно што је изношење плана Мартија Ахтисарија о решавању проблема јужне српске покрајине подстакло и нове рачунице о судбини грузијских република. Свестан могућих далекосежних последица грузијски председник Михаил Сакашвили понудио је ових дана абхаским и јужноосетинским грађанима "највиши степен аутономије познат у светској пракси". Све у оквиру јединствене Грузије. Он, додуше, то није дефинисао као "више од аутономије а мање од независности", али није изнео ни шта понуда конкретно подразумева. 

Сакашвилијева рачуница је јасна: НАТО му неће ући у крњу кућу. Посебно не у такву у којој чак у две собе станују Руси. Не треба, наиме, заборавити да већина житеља Абхазије и Јужне Осетије имају руске пасоше. Ударити на њих, под било којим изговором, створило би неугодан случај, сличан случају албанске браће Битићи, чија је зла судбина привукла пажњу међународне јавности само зато што су код обојице пронађени важећи амерички пасоши.

У међувремену, још једна иницијатива је скренула пажњу на древни кавкаски простор. Наиме, новоименовани председник Чеченије Рамзан Кадиров одлучан је у намери да из устава ратом опустошене републике избрише сваки могући наговештај жеље за отцепљењем од Руске Федерације. Тиме би и коначно била стављена тачка на два сепаратистичка рата вођена овде од 1994. Ако се ствари посматрају мало шире, јасно је да би таква одлука утицала и на свеукупно стање у суседној Грузији, која се током поменутих ратних година није либила да на својој територији угости најокорелије чеченске терористе. Укључујући и оне који су стављани на све могуће "црне листе" у САД.

Две врсте мира

Мир у Чеченији, или боље речено начин на који је он постигнут, у значајној је супротности са "миром" који Американци покушавају да продају у Ираку. То, наравно, не значи да је овде рат био имало милосрднији од ирачког, али је, исто тако, јасно да је руски председник Владимир Путин, у коначном збиру, успешнији у проналажењу партнера за закопавање ратне секире од његовог колеге Џорџа Буша. О томе рачуна мора да води и Михаил Сакашвили. Уосталом, сталне провокације његове армије (по америчком рецепту), па чак и медијско проглашавање појединих делова грузијске територије "ослобођеним од сепаратиста" нису изазвале исхитрену реакцију руских миротвораца распоређених у побуњеним републикама.

Дакле, не жури се само косовским Албанцима и Американцима. Жури се и Кавкасцима, без обзира на то ком делу које земље припадају. Упорне тврдње западних званичника да косовско решење неће утицати на даља збивања на просторима бившег Совјетског Савеза (или било ког другог дела Европе и света), више нико не схвата озбиљно. Јасно је да хоће, и те како много. Ако не већ сутра, ускоро сасвим сигурно.