Нови поглед на патриотизам

Држава која је пре 20 година била суспендована из чланства Уједињених нација, данас председава њеном најрепрезентативнијим органу.

На равни симбола, српско председавање Генералној скупштиниУН може бити раскрсница према једном новом путу. Нови пут не значи нови геополитички избор, будући да је он у великој мери детерминисан нашим географским положајем и актуелним односом снага у свету. Као такав, препознат је од стране дипломатије.

Нови пут значи пре свега нови однос према себи и својој држави. Требало би да подразумева да поштујемо себе и да не тражимо претходни миг других да би предузели нешто што је очигледно у нашем интересу. Подразумева да имамо аутономну амбицију, које се не стидимо и коју слободно манифестујемо. Подразумева да будемо субјекат, а не објекат у међународним односима. Подразумева да се ослободимо самоцензуре и аутошовинизма. Да се понекад такмичимо са већима од себе, уколико је то неопходно да би задобили њихово поштовање. Да се кандидујемо за места у вези са којимнас ти већи одвраћају и обесхрабрују, јер су навикли да нас виде као део европске провинције која може да буде све, само не непредвидива и проактивна. Нови пут могао би да подразумева да се бавимо органским дебатама, значи оним које произилазе из потреба нашег друштва, а не оним наметнутим са стране, без додирних тачака са реалним проблемима.

Како смо дошли у ситуацију да у економији малтене нисмо створили додатну вредност у последњих десетак година? Да смо прекорачили законом прописани праг задужености, а да смо једва започели изградњу инфраструктуре? Како смо дошли у ситуацију да сами минирамо своје дипломатске иницијативе и успехе? Да „парада поноса” буде политички догађај у коме више учествују стране дипломате и невладине организације познате по презиру према свом народу него заинтересована мањина или стварни активисти људских права? Укратко, како смо постали тако неслободни?

Већина грађана је 5. октобра 2000. била спремна да брани изборне резултате, неки и својим животом, јер су сматрали да је Србији преко главе фалсификата државне пропаганде, трошења економске супстанце и националних пораза. Врло брзо се међутим видело да делу тадашње генерације иностраних политичара и јавног мњења одговара задржавање црно-беле слике о једном кривцу за сукобе око наслеђа СФРЈ. Паралелно с похвалама и подршком почели су да стижу апели за „катарзом”, предлози за једностраним гестовима које ће друге стране можда ценити а можда и злоупотребити, захтеви да се бавимо искључиво прошлошћу како бисмо евентуално једног дана добили прилику да размислимо о будућности и слично. Једном делу домаће елите је то такође одговарало, јер су због таквог свог „моралног капитала” у старту имали политичку и медијску предност у односу на своје политичке такмаце, од којих су неки били истински реформатори и државници. Зашто је тако било, постоје многи разлози.

Негативна слика о Србији била је толико укорењена у светском јавном мњењу, да нико није имао ни енергије ни интереса да је оповргава. Будући да је Балкан увек био у интересној сфери више регионалних и светских играча и да су сукоби у њему често индуковани са стране као одраз односа снага тих сила, демонтажа слике о само једном кривцу довела би до постављања питања одговорности дела међународне заједнице у ескалацији трагичних збивања. Проблем је што се наша елита, делимично због очувања сопствених привилегија, делимично због линије мањег отпора, сагласила са таквом интерпретацијом непосредне прошлости, што нам је везало руке, довело до постепеног урушавања ентузијазма, гашења шансе да се у слободној дебати изроде нове идеје и исмејавања појма патриотизма. Неки интелектуалци и дан-данас због слике у новинама коментаришу тривијале у вези са председавањем Уједињеним нацијама у интересу таблоида и њихових финансијера, уместо да се такмиче у идејама како што боље да искористимо ову прилику и створимо друге.

Да дебата о судбини наше земље у домаћој и светској јавности постаје стерилна и да улази у матрице неповољне по нас, приметио је још Зоран Ђинђић. Својим писмима и апелима у јесен 2002. и почетком 2003. године покушао је да Србију представи као субјекат, а не као објекат у спољној политици. Покушао је да Европску унију истински заинтересује за Србију, када је видео да се она задовољава пацификацијом, стабилизацијом па и маргинализацијом Балкана, као супститутом за праву политичку интеграцију у остатак континента. И после њега било је политичара коју су желели да Србија буде јача и активнија него што је то било многима по укусу, који су желели да се у односима у региону поштује принцип реципроцитета, да се говори истина без обзира на стеге „политичке коректности”, али поменуте старе неповољне матрице никада нису до краја разбијене.

Данас када је јасно да морамо направити неке корекције да не бисмовише лупали главом у зид, можда је идеалан тренутак да испробамо нови пут, додуше дванаест година након идеалног момента. Шансу да зарадимо поштовање и повратимо самопоштовање имамо у наредне три године, у периоду од председавања ГС УН до председавања ОЕБС-у, за које смо се такође тешком муком изборили.