Државне плате "подивљале"

Просечна зарада без пореза и доприноса (нето зарада) у Србији исплаћена у фебруару износила је 25.228 динара. У односу на нето просек исплаћен у јануару, номинално је била већа за 4,59, а реално за 4,8 одсто, саопштио је јуче Републички завод за статистику. Оволико реално повећање плата у једном месецу можда би и могло да се разуме, да није оног што следи. Наиме, просечна нето зарада исплаћена у фебруару ове године је у односу на исплаћену у истом месецу 2006. номинално била већа за 28,93 а реално чак за 23,5 одсто.

И, на крају, податак од кога се економистима диже коса на глави. Просечна нето зарада исплаћена у прва два месеца ове године, у поређењу са истим периодом претходне, била је номинално већа за 30,71, а реално за 24,37 одсто.

После свега, заиста не треба да чуди недавна критика стручњака ММФ-а великог номиналног раста плата у 2006. и првим месецима ове године као и опомена да такав раст зарада и расипнички скројен буџет за 2007. сигурно трасирају пут растућој инфлацији. 

Ко потхрањује болест од које бежи свака национална економија?

– Раст зарада у прва два месеца ове године у највећој мери је последица повећања плата које се исплаћују из буџета и у јавним предузећима – изричит је Миладин Ковачевић, сарадник Макроекономских анализа и трендова. – То се дешавало углавном у другој половини 2006, а нарочито у последња три месеца прошле године. Претходио је ребаланас буџета у октобру, али тај убрзани раст је настављен и у првим месецима ове године.

Ковачевић наводи да су, на пример, у овом периоду плате у јавним предузећима, као што су ЕПС и НИС, у јануару у односу на децембар у просеку реално биле веће за 21 одсто. Статистичари су забележили да је повећању највише допринео јануарски номинални скок зарада у ЕПС-у у односу на децембар за чак 76 одсто, а у поређењу са јануаром прошле године за више од 90 процената. Тако је укупан међугодишњи номинални раст зарада у јануару у јавном сектору достигао око 30 одсто, а реални 26,3 процента. Поређења ради, у наведеном периоду у привреди и приватном сектору, плате су реално повећане за 20 одсто, што је око 3,5 пута више од оствареног раста БДП-а у 2006. години од 5,8 одсто.

На питање, да раст зарада у јавним предузећима можда није последица великих отпуштања, Ковачевић тврди да има и тога, али не у значајнијој мери. Наиме, по његовим речима, не рачунајући фактор "отпуштања вишкова", реални раст плата у јануару ове године, у поређењу са истим месецом претходне, био би већи за два-три процентна поена. 

– У фебруару је настављена експанзија зарада у целини, укључујући и приватни сектор – напомиње наш саговорник. Али, главни генератор раста плата је јавни сектор, дакле буџетски сектор и јавна предузећа. То је у међугодишњем периоду узроковало раст укупне тражње за више од 20 одсто, при чему плате нису једини узрок повећања тражње, већ и кредити који се све више одобравају становништву. То значи да се одиграва експлозија потрошње која прети да угрози ценовну стабилност и спољнотрговинску равнотежу. Ако се ништа не предузме, могућ је осетнији раст инфлације, али и спољнотрговинског и дефицита текућих плаћања са иностранством, који би угрозили спољноекономску равнотежу, укупну стабилност и будући развој.

Ковачевић подсећа да су на то указали и стручњаци ММФ-а приликом недавне посте Србији, а аутори Макроекономских анализа и трендова још од августа 2006.

А на питање, шта би најпре требало учинити да се наведена помама плата обузда, Ковачевић каже да би, за почетак, било најбоље да Србија коначно добије нову владу. Затим да се донесе нови буџет, који би био рестриктивнији од предложеног. Потом да се хитно успостави буџетска дисциплина и да се у његов оквир стави и Национални инвестициони план, који би био детаљно ревидиран. – Постојеће плате у одређеним секторима би морале да се замрзну, а у екстремним случајевима одобрена повећања да се сведу на адекватну меру – истиче Ковачевић. – То подразумева и наставак рестриктивне монетарне политике, али и најхитније стратешко планирање трансформације јавних предузећа. Истовремено би морало да се приступи успостављању одрживости социјалних фондова, пре свега пензионог, и њихове независности од буџета.