Ескалирао је тињајући проблем

Спорења о ребалансу буџета, о томе чија је рачуница тачнија и колико пара Војводина треба да добије долила су уље на ватру на ионако лоше односе између републичке и покрајинске власти. Овај инцидент је на површину само изнео једно нерешено или недовољно добро решено питање – какав је статус Војводине у оквиру Србије. Уставни суд је прогласио да су неке надлежности које по статуту припадају покрајини неуставне и на тај начин неважеће. Тако, с једне стране, имамо ненормално стање да се не регулише такво одступање од уставног поретка, па чак и игнорише та чињеница од стране покрајинских органа. С друге стране, у сенци овог великог проблема имамо покушај да се полуприватно договори или истргује између Дачића, Динкића и Пајтића то ,,колико пара одлази у Војводину”.

Однос републичке и покрајинске власти био je тињајући проблем и када су на оба нивоа главну реч водиле демократе, а ескалирао је губитком власти ДС-а на републичком нивоу. Оно што се гурало под тепих – то је статус феудалне аутономије која се запатила под влашћу ДС-а, а у извесној мери подсећа на титоистичку САП Војводину. Током мандата претходне владе проблеми су се решавали на персоналној линији Пајтић–Тадић, с тим што је централна власт непрекидно попуштала пред аутономашким захтевима и притисцима који су долазили и из иностранства. Тако је Војводина склизнула у једну врсту државолике творевине која је ,,више од аутономије а мање од републике”. То је опасан процес кога нису били свесни или су га свесно игнорисали многи политичари а и добар део интелектуалне и медијске елите.

,,Криза” је ескалирала када је формирана нова влада, али је припремљена и у интеррегнуму између две владе када се Уставни суд усудио да каже оно што смо знали и када је статут донесен.

Проблем чини ,,комплекснијим” и то што су демократе изгубиле власт од напредњака у Новом Саду па су се нашли у ,,сендвичу” између републичке и градске напредњачке власти. Тако је положај покрајине и њен однос према републици талац жеље војвођанског ДС-а да остане у седлу и да се припреми за ,,велики повратак” после рашчишћавања ситуације у страначкој централи. Но свакоме је јасно да је изузетно опасно ако се држава уцењује интернационализацијом или уставном кризом или новцем ако су некоме угрожене позиције. А управо се то дешавало у протеклим месецима између власти на републичком и оне на покрајинском нивоу.

Ако се у једној земљи јављају озбиљни гласови да једну покрајину треба прогласити за ,,републику”, а други који су склони да решење виде у укидању исте – ма колико то изгледало непријатно и једнима и другима, крајности су опаснене само по друштво већ у перспективи и за оне који их заговарају. Јасно је да промовисање ,,војвођанске суштинске аутономије” или ,,републике” по монтенегринском или неком другом рецепту не само да се крши уставни поредак већ и у перспективи постаје реална претња дестабилизацији. Опасност са ове стране не виде или игноришу они који себе представљају као модерну и проевропску Србију. А истина је управо супротна – ниједна европска држава није постала снажна и стабилна ако је била болећива према сепаратистичким тенденцијама.

С друге стране, имамо нервозне реакције оних који себе виде као представнике ,,патриотске и традиционалне Србије” а које се своде на то: ,,шта ће нама Војводина”. Овај став само штети и замућује ситуацију. Наиме, аутономашки кругови се управо хране оваквом нереалном и радикалном реториком. То на тај начин постаје потврда њихове малициозне аутономашке пропаганде како ,,Београд пљачка Војводину” и како настоји да је укине. Неко параноичан могао би помислити да неко са стране, подстрекавајући екстреме, поларизује политичку сцену и на тај начин смањује шансу за реално и стабилно решење.

Иако је сума новца коју покрајина добија из буџета битна, верујемо да је значајније од тога какав ће бити однос републичке и покрајинске власти. Исто тако, иако бисмо желели да се ти односи нормализују, не бисмо да цена тога буде толерисање кршења уставних надлежности, било са чије стране.

Политички аналитичар