Уручена Андрићева награда

У Андрићевој задужбини, на пишчев рођендан, Радован Вучковић, председник УО Задужбине Иво Андрић, уручио је Андрићеву награду Миловану Марчетићу за приповетку „Излазак”, која је објављена у „Књижевном листу” (јануар–фебруар 2011). Жири, који су чинили: Слободан Владушић (председник), Михајло Пантић и Александар Гаталица, одлуку је донео већином гласова.

Милован Марчетић, каже се у образложењу жирија, успео је да у својој причи учини оно у чему модерна књижевност налази своју суштину, а то је чин онеобичавања света. На тај начин, дакле путем онеобичавања, књижевност читаоцу пружа могућност да свет дословце види, а не тек да у свету препозна оно што се већ налази у његовој свести. У томе и јесте еманципаторска, ослободилачка функција књижевности: модерна књижевност нас на тај начин чини присутнијим у свету. Она није никакво бекство од света, никакво телепортовање у сфере лепоте и безбрижности, већ управо начин на који се човек враћа свету, начин на који разгрће завесе стереотипа и полуистина које се преносе речима фразама, мртвим и окамењеним реченицама, које се увек одашиљу из исте перспективе, из исте тачке.

Марчетићева прича „Излазак” није успешна само зато што је резултат једног вештог онеобичавања. Она је вредна и зато што резултат самог тог онеобичавања није могуће сабрати у две реченице. „Излазак” је дакле, херменеутички изазов: она оваплоћује технику ускраћеног смисла или вишка значења, пре него што у себи садржи неку јасно дефинисану слику света. Тиме она остаје на трагу најбоље традиције модерне књижевности.

У свом слову, Милован Марчетић је подсетио на Андрићеве речи, изговорене приликом добијања Нобелове награде, на есеј насловљен „О причи и причању”. Можемо да се упитамо, каже награђени писац, и да ли је приповедање понекад замена за неко дело које нисмо учинили а хтели смо да га учинимо. Оно може да буде и потрага за недостајућим сабеседником, исповест усамљеног човека неком замишљеном слушаоцу или читаоцу, или свету уопште, начин на који од ближњег тражимо разумевање. Причање је и разабирање смисла у психолошком и језичком хаосу, у метежу егзистенције и живота унутар људске заједнице. Причамо да бисмо успоставили и неки унутарњи склад и своме животу дали смисао, често и с надом да ћемо сачувати сећање на себе и време проведено на овом свету... Као што, по Андрићу, човек, чини се, прича од када је постао, тако можемо да кажемо да ће човек вероватно нестати када престане да прича.

Иво Андрић, закључио је Марчетић, и данас је модеран писац, и то суштински модеран, озбиљан у својој модерности, писац коме је пошло за руком да дубински сагледа и прошло, и своје време, и да га дочара у књижевној форми.