И музејски експонати „гасе” ватру

Србија ће, ако се реализују планови Републичког штаба за ванредне ситуације, будуће шумске пожаре дочекати спремнија – са више хеликоптера опремљених за гашење пожара, а посебна занимљивост је могућност активирања два хеликоптера из – музеја. Наиме, пошто због економске кризе и буџетске штедње није реално очекивати куповину нових противпожарних хеликоптера или авиона, одлучено је да се додатно оспособи оно чиме се сада располаже. А то значи куповину додатних подвесних ведара („водених бомби”) за постојеће војне хеликоптере „Ми-8” и „Ми-17”, који на ове задатке носе по две, односно три тоне воде и, ако се испостави да је могуће и исплативо, ремонт два хеликоптера типа „Ка-28” („камов“) из садашње поставке Музеја југословенског ратног ваздухопловства.

Ма како необично звучала ова идеја, она има реалну основу, јер је реч о летелицама које су оствариле релативно мали број сати налета, а могли би да носе „водену бомбу” од пет тона. Потпуковник Божидар Цмиљановић, начелник Одсека за развој у команди Ваздухопловства и противваздухопловне одбране (ВиПВО), напомиње да ове „камове” не треба мешати са руским „Ка-32”, који током лета дежура на аеродрому у Нишу и гаси пожаре по Србији.

– „Ка-32” је наменски конструисан као противпожарни хеликоптер велике носивости, док су наши „Ка-28” направљени као противподморнички хеликоптери. Ипак, скидањем противподморничке опреме повећала би се њихова носивост. А да би се ушло у њихов ремонт неопходно је направити процену техничке и економске изводљивости. Тај процес, за сада, није почео – објашњава потпуковник Цмиљановић.

Хеликоптери из садашње музејске поставке, и то оне на отвореном простору око зграде музеја, у ЈНА су уведени 1988. године, пред сам распад Југославије. Били су распоређени у Хрватској, а по избијању оружаних сукоба превезени су у Црну Гору,где су мало коришћени, а одатле 2000. године – у музеј, јер је тада процењено да су вишак.

Летели су свега по око хиљаду сати, нису им искоришћени ресурси ни до првог ремонта, који је предвиђен после 1.500 сати налета. Данас је у активној служби само један пилот који је летео на овим „камовима”, иначе препознатљивим по дуплом ротору.

– После техно-економске анализе, ако би се закључило да је то могуће и исплативо, ремонт би се обавио у неком од овлашћених завода, највероватније у Русији или Украјини. После тога требало би обучити пилоте и земаљско особље које би одржавало хеликоптере – каже потпуковник Цмиљановић.

Оно што је сигурно је да ће на гашењима пожара на отвореном простору и даље бити ангажовани хеликоптери „Ми-8” и „Ми-17”, чији су пилоти већ стекли искуство на овим задацима. Реч је о поузданим хеликоптерима руске производње.„Ми-17” је заправо усавршена верзија „Ми-8”, опремљена јачим моторима. Оно што би побољшало могућности ВиПВО на овим задацима је набавка нових подвесних „ведара” за воду, која су руске или канадске производње.

– Реч је о захтевном задатку, хеликоптер носи подвесни терет, лети се ниско, кроз дим и врелину, понекад и пет сати дневно – каже мајор Милош Марковић, командант 890. мешовите хеликоптерске ескадриле, познате и под називом „Пегази”.

Осим тога, каже мајор Владимир Грбовић, захтева се и посебан опрез, јер је на гашењу пожара често ангажовано више летелица на релативно малом простору.

– Важно је да се направи такозвани ланац, хеликоптери лете у низу, док један захвата воду, други лети ка пожару, а трећи је већ одбацио воду и враћа се да је поново захвати – објашњава мајор Грбовић.

Хеликоптери „Ми-8” произведени су осамдесетих година прошлог века, многи су заправо старији од поменутих „камова” из музеја и вршњаци су млађих пилота, као што је капетан Горан Галић (1982).

– Хеликоптери се добро одржавају, и друге земље користе летелице тих годишта. Спремни смо да се и даље ангажујемо на задацима подршке цивилним структурама и становништву – каже капетан Галић.