Учитељ

Јелена Мијаћ, учитељица. Дуже од пола века памтим име учитељице која ми је предавала само у првом разреду основне школе. Памтим је по озбиљности са којом нас је слушала, сваког ученика у разреду са истом пажњом и поштовањем, памтим како је за свакога од нас доносила посебно припремљене задатке, прилагођене свим разликама које међу ученицима постоје. Памтим како смо били збуњени када је отишла али и како смо заправо били припремљени да наставимо успешно учење у новим околностима, са новом учитељицом.

Сетио сам се своје учитељице у тренутку када сам сазнао да нас је напустио Војин Димитријевић и то ме је на тренутак збунило. Али, та асоцијација ми је помогла да у једну реч сажмем шта је Војин био у мом животу, а верујем и у животима многих – УЧИТЕЉ. Никада ми није био професор, никада ми није држао предавања, приватне часове. Имао сам срећу да са њим политички, а потом и у оквиру цивилног друштва сарађујем, да га слушам и посматрам у решавању малих и великих, лаких и тешких проблема, у комуникацији са најневероватнијом галеријом малих и великих, лаких и тешких људи. Имао сам срећу да на тај начин од Војина учим и надам се научим да су доследност, коју многи читају као одлучност, и пристојност, која је многе збуњивала, основ самопоштовања и поштовања других.

Његов стручни и људски ауторитет је био неупитан и чини ми се да је свој професионални и друштвени статус схватао као обавезу да у свакој ситуацији помогне у решавању проблема, онолико и како може. Само његово присуство давало је виши степен важности и озбиљности неком догађају. Заправо је мало, ретко и кратко говорио али се изговорено памтило и увек помагало да се тема сагледа у својој потпуности и да се на основу тога пронађу успешна решења. Његов стручни и људски ауторитет, његова доследност и пристојност били су непријатан изазов недемократском, фушерском систему у коме је живео и радио. Правни факултет у Београду га је 1998. године превремено пензионисао.

Формални разлог је био његово неприхватање Закона о универзитету који је укидао аутономију универзитета и његово одбијање налога да професори морају потписати нови уговор којим заправо прихватају закон. Мислим да су то били само изговори да се са факултета склони професор који својим професионалним и моралним угледом „квари студенте” и поставља критеријуме са којима је само мали број колега могао да се пореди.

Време је показало да се против неких који су Војина отерали са Правног факултета данас води истрага због примања мита. Војин је постао својеврстан симбол за људска права, не само зато што је знао све правне аспекте који их регулишу и што је људска права сагледавао у њиховој динамичној сложености.

За разлику од многих који о људским правима само лепо говоре он их је и поштовао према свакоме у сваком тренутку. А говорио је између осталог и следеће: „Нису сва људска права жестоко политичка, али држава може пропасти због недостатка људских права. То је један од разлога што је пропао СССР.

Држава не може опстати са немотивисаним становништвом, са становништвом које је у неизвесности зато што се право не поштује. Улога права је да вам да некакву извесност у животу, укључујући то шта смеш а шта не смеш да радиш.” (,,Време”, 2000. г.) Или: „Ако се наслути да иза неких нереда или протеста стоје неке леве снаге, не дај боже анархистичке, онда треба поступати врло оштро. Ако се наслути да стоје неке десне снаге, под капуљачама или без капуљача, онда почињемо да бивамо врло пипави.

Уопште, овде влада страх од деснице, а утицај леве снаге је тако слаб, да се са њом може радити шта се хоће”. (,,Пешчаник”, 2011. г.) Или ,,Прво што многима пада на памет јесте да је разлог за овако штедру подршку властима које толеришу кршење људских права тражење што шире подршке у међународној заједници у кампањи за спречавање признања државности Косова и Метохије. Ово је, наравно, близу памети, али: зашто званична Србија с толиком лакоћом одвраћа очи од тешких кршења људских права у свету, која су постојала бар у неким горе наведеним примерима, и није ли цена за евентуално непризнавање Косова за Србију превелика – у моралном, па и у практичном, смислу?” (,,Пешчаник”, 2010. г.)

Учитељ је некада било поштовано занимање јер знање које је преносио није трајало само до добијања оцене већ је трајало много дуже, не ретко за цео живот. Наведени цитати су мали примери онога што нам је, што ми је, оставио Војин Димитријевић. Учитељ.