Осећање збуњености и протеста

Под насловом ,,Не сумњајте у пријатељство Јермена и Срба”, у ,,Политици” је (22. септембра) објављен интервју амбасадора Јерменије у Републици Србији са резиденцијом у Атини који је у мени изазвао осећање збуњености и протеста, пoшто су изјаве амбасадора о мојој земљи носиле отворено неистинит и непријатељски карактер. Те измишљене изјаве и инсинуације које приказују Азербејџан и народ ове земље као непријатеља, а јерменски народ као угњетени и настрадали, нагнале су ме да напишем ово.

Као прво, у одговору Г. Галачјана о односима Јерменије са суседним земљама, међу њима Азербејџаном и Турском, слажем се само с једном његовом реченицом, да се ,,суседи не могу бирати”. Заиста, азербејџанском и јерменском народу је судбински и историјски зацртано да живе у суседству. Што се тиче тога да Јерменија има озбиљне проблеме са Азербејџаном и Турском – са два од четири њена суседа, ти проблеми су пре свега резултат политике етничког чишћења и агресије против азербејџанског и турског народа, коју спроводи Јерменија. Управо као резултат јерменске агресије данас се 20 одсто исконски азербејџанских територија налази под окупацијом Оружаних снага Јерменије, више од милион Азербејџанаца остало је без крова над главом и родног огњишта, постали су избеглице и принудно расељена лица. Више од 20.000 наших суграђана убиле су јерменске групације и припадници Оружаних снага Јерменије, око 50.000 Азербејџанаца постали су инвалиди. Обраћам се господину Г. Галачјану с питањем: ,,Да ли Ви и Ваше руководство те чињенице не сматрате својом грешком?”

Треба констатовати да окупација историјских азербејџанских територија од стране Јерменије и јерменско-азербејџански сукоб који траје представљају главну препреку миру и стабилности у региону. Азербејџан подржава мирно решење тог сукоба и наставља да се придржава те позиције. Политика коју спроводи Јерменија противречи међународно-правним нормама, као и резолуцијама Савета безбедности УН и изјавама представника ОЕБС-а, ЕУ и НАТО-а о овом сукобу.

Поводом изјаве Г. Галачјана да је наводно председник Азербејџана прогласио Јермене у читавом свету главним непријатељима своје земље, желео бих да му освежим памћење и одговорим да Азербејџан добро разуме сву суштину нацистичке идеологије, о којој се још 2003. године изјаснио бивши председник Јерменије Роберт Кочарјан, помињући ,,генетску инкомпатибилност Јермена и Азербејџанаца”. Својим изјавама Г. Галачјан очигледно покушава да сакрије чињенице у вези са агресијом над исконско азербејџанским територијама и да оправда агресивну политику свог руководства према Азербејџану и његовом народу.

Као треће, што се тиче одговора Г. Галачјана на питање о ,,прекиду дипломатских односа Јерменије са Мађарском” због екстрадиције из Мађарске у Азербејџан официра азербејџанске армије Рамила Сафарова и његовог помиловања, посаветовао бих господина Г. Галачјана и јерменско руководство да не спекулишу о тој теми: нека се осврну на догађаје од пре 20 година, када су јерменске групације и Оружане снаге Јерменије убијале цивилно становништво – жене, старце и децу, када су извршиле геноцид у граду Хоџала на Нагорном Карабаху и избрисале са лица земље тај насељени пункт.

С тим у вези, желео бих да скренем пажњу на то да је екстрадиција Рамила Сафарова била остварена на основу Европске конвенције о предаји осуђених лица и у складу са законодавством двеју независних држава – Азербејџана и Мађарске. И светској јавности је познато да као резултат агресије Јерменије на Азербејџан жртве сукоба више од 20 година живе у неподношљивим условима. Из тог разлога, питање екстрадиције и помиловања Сафарова треба разматрати не одвојено већ у контексту агресије Јерменије на Азербејџан и политике етничког чишћења против азербејџанског народа. Он је, такође, један од милиона азербејџанских избеглица и принудно расељених лица са окупиране територије који је био подвргнут етничком чишћењу. Не могу а да не истакнем и чињеницу да су пред његовим очима биле спаљиване куће Азербејџанаца, његових рођака, у тренуцима док су становници тих домова мучени и убијани.

Ово питање, такође, представља део агресивне политике Јерменије према Азербејџану. У случају азербејџанског официра Рамила Сафарова и погинулог јерменског официра, у суштини, оба млада човека су жртве. Они су жртве немилосрдног рата, прљаве политике, двоструких стандарда, неправде, које представљају препреке мирном решавању сукоба на Нагорно Карабаху. Један од њих је пре девет година напустио овај свет, други је девет година био лишен слободе. За време јерменско-азербејџанског сукоба, који траје више од 20 година, погинуле су стотине таквих младих људи.

Јерменија је због агресивне политике према Азербејџану изопштила себе из свих економских пројеката у региону. Јерменски буџет се, углавном, формира захваљујући финансијској помоћи јерменске дијаспоре која припада присталицама радикалне и националистичке партије ,,Дашнакцјутјун”.

Говорећи о демократији, господин амбасадор заборавља на догађаје који су се одиграли у октобру 1999. у парламенту Јерменије, када су у салу у којој се одржавала седница упали наоружани људи и отворили ватру на високе званичнике Јерменије, убивши премијера Вазгена Саркисјана и председника Скупштине Карена Демирчјана. Према званичним подацима, овим терористичким актом руководио је Наири Унанјан, члан партије ,,Дашнакцјутјун”. Истовремено, више пута силом су били угушени митинзи грађана који су протестовали против садашњег руководства Јерменије. И амбасадор Јерменије то назива успостављањем демократије?

Представник азербејџанске заједнице у Србији