Емброуз Акинмусире - Свирај како осећаш

После победа на престижним такмичењима у славу Телонијуса Монка и Кармина Каруза (2007), и избора за „Лице за пажњу” у Лос Анђелес тајмсу (2011) – трубач Емброуз Акинмусире (1982, Окленд, Калифорнија) ове године је „ујединио“ титуле за најбољег трубача у анкетама критичара часописа DownBeat и Асоцијације џез новинара, који су га номиновали и за џез музичара године (апсолутна категорија).

Пред наступ на Београдском џез фестивалу, осветлили смо детаље из кратке, али већ запажене каријере, и завирили у будућност најновије звезде џеза.

Од малих ногу сам свирао клавир, за време службе у цркви. Када сам био у осмом разреду, на зиду школе је освануо постер који је најављивао летњи џез камп у крају. Мој другар Џонатан Финлејсон и ја пријавили смо се за програм, а тамо су нас дочекали Калил Шахид, Ед Кели, Били Хигинс... А први сусрет са џезом имао сам само неколико месеци раније: освојио сам карте на радију за концерт Лестера Боуија! Моји никад нису слушали џез, али су слушали црну музику: тата нигеријске хероје, Фелу Кутија и Кинга Санија Адеа, а мама блуз, госпел, Арету Френклин и The Temptations.

Како је текло школовање?

Почео сам у Калифорнији, па сам отишао у Њујорк, на Manhattan School of Music, јер то је оно што млади џез музичари раде. Сањаш о сценама из давних дана, замишљаш 52. улицу. Mислим да је важно за младе да оду у Њујорк, као место сусрета џез креативаца, али тај град више није онакав какав је био. Мање је клубова, још мање џем-сешна, чак и у поређењу са временом кад сам ја, 2000. године, дошао у град.

Које сте трубаче изучавали?

Никад нисам радио на нечијој техници, али сам их све слушао, највише Букера Литла и Клифорда Брауна, потом и Чарлса Толивера. Иначе, сви су ми звучали различито, па сам и ја схватио да треба да свираш онако како сам осећаш. Идеални свет био би у коме би свако звучао самосвојно. У једном тренутку је било тако и тој идеји би требало се вратимо.

Колико је школа важна?

Важна је зато што нема клубова, па у школи можеш да уђеш у неко друштво и направиш бенд. Али није неопходна да би научио да свираш. Брже ћеш напредовати ако те подучава неко кога волиш, а можеш да приштедиш и пуно новца – школовање данас кошта преко 40.000 долара, а мало шта можеш да урадиш с том дипломом.

За вашу каријеру био је кључан сусрет са Стивом Колменом...

Дошао је у средњу школу на радионицу, показивао неке компликоване ствари, а онда упитао да ли га неко разуме. Нико није подигао руку, али су се сви окренули ка Џонатану и мени. Он није поверовао, али ми смо се попели и свирали, и њему се свидело, па нас је позвао да се прикључимо његовом бенду следећег лета. Нисмо помишљали да ће то и урадити, док нас није позвао његов менаџер, послао нам албум да научимо ствари и повео на седмонедељну турнеју. Чини ми се да сам се на његовом живом албуму „Resistence Is Futile“ (2001) први пут нашао на носачу звука.

Како је то утицало на вас?

Вратио сам се у школу и почео да вежбам као лудак. Почео сам да наступам са вршњацима, попут Ерона Паркса, а имао сам и прве концерте као лидер, у клубу Jazz Gallery: домаћин вечери био је Рој Харгрув, који је одабрао младе трубаче које воли (Морис Браун, Двејн Јубенкс, један Кубанац и ја) и свирао са нашим бендовима.

Онда сте се обрели на чувеном Thelonius Monk институту за џез...

То је дошло у најбољем тренутку. Дипломирао сам на Manhattan-у и већ разматрао да постанем едукатор. Али, нисам се у томе налазио: не причам пуно о томе како свирам, а то није пожељно у професури. Што се института тиче, не бих рекао да су ми дали самопоуздање, јер га имам довољно, али су ме чврсто убедили да поседујем нешто чиме бих могао да допринесем сцени. И да ће се то чути.

Већ за неколико месеци!

Да. Дипломирао сам у мају, а ушао у студио у другој недељи јуна. Хтео сам да што пре ослободим из себе нумере које сам смислио, и да имам нешто у руци када се вратим у Њујорк. Нисам мислио да ће албум бити први корак у свет „на мом путу“. Зато сам га назвао прелудијум, да означава да је „пре почетка нечега“. А Кора, моја мајка, годинама ме је питала кад ћу да избацим албум. Па, отуд наслов „Prelude... to Cora“. Ето га, мама!

Како сте потом дошли у контакт са Blue Note?

Сваке године три финалисте Монковог такмичења одрже концерт у Tribeca Performing Arts Center-у. За мој наступ најавили су се представници кућа Blue Note, Koch, Concord и Mack Avenue. Концерт није био богзна какав, а и изгледа да се нико од њих није појавио – или нису остали до краја. Али, после две године стигло је писмо од директора Бруса Ландвала, у коме пише да „морамо да се договоримо како ћемо да потпишемо уговор“. Онда смо неколико месеци „преговарали“, а заправо није морало тако да буде: свакако бих на крају рекао – „да!“

Тако је рођен албум „When the Heart Emerges Glistening“.

Осликао је мене у том тренутку, моја искуства, осећања и размишљања. Свака песма се налази у неком простору у ком сам пожелео да будем, и из кога бих потом отишао у неки други. У једном тренутку је благ, у другом снажан, па опет благ – тако смо сложили песме кад смо их снимили. А следећи албум ће бити још екстремнији: пишем музику која је изузетно агресивна, прави шамар у лице, али и сасвим минималистичку – нема средине!

Продукцију је радио Џејсон Моран.

Волео бих да имам каријеру као Џејсон – такву да очуваш највиши ниво сопственог интегритета. Он никад није правио компромисе. А сад још шири активност и на учествовање у различитим уметничким пројектима из других домена. То и мене занима.

Изузев Џералда Клејтона, одабрали сте мање афирмисане музичаре, који вас сада и прате на концертима.

Окружио сам се људима који су моји дугогодишњи пријатељи. Џастин Браун, бубњеви; Волтер Смит, саксофон; Хариш Рагхаван, бас; Сем Харис, клавир, уместо Клејтона на турнејама – све их знам између 16 и 7 година! И то су моји омиљени музичари, људи који су радознали и који стално напредују. Кад год се скупимо свако од њих пружи нешто ново у свирци, што ми је баш „кул“.

Како реагујете на похвале критичара?

Нико од нас не би требало да буде на тим листама. Требало би да пише само: труба – Кларк Тери! Докле год је са нама, Кларк је највећи! Понекад заборављамо старе мајсторе, али то осликава људску природу. Лепо је бити на листама, али то више не узимам озбиљно. С друге стране, у школи сам нестрпљиво чекао да изађу, па бих говорио другарима: „јесте ли видели – Дејв Даглас је ушио Винтона за 10 гласова!“ Али сад кад сам и ја део тога, само брзо погледам и стрпам новине у коферче, па гледам своја посла.

Будућност?

Волео бих да имам неколико различитих састава истовремено – трио, биг бенд, вокални „a capella“ пројекат (свиђа ми се Бјорк). Све осим хип-хопа. Можда ћу једном урадити хип-хоп на латин џез? Да не буде неспоразума – волим и једно и друго, али је то далеко од оног што радим и захтевало би пуно истраживања. Не верујем да ћу прећи у електричну музику, мада је програмирам, користећи софтвер Reason. Волим чисту трубу, то је мој звук, не желим да га мењам. У последње време размишљам и о обимнијим компонованим нумерама где би се различита расположења смењивала у дужем трајању.

Волите класику?

То је слично по емоцијама. Вероватно добијам и неку инспирацију из ње – у време првог албума сам пуно слушао Шопена. Свиђају ми се и Сати, Дебиси, много француских композитора. У последње време ми се јако допадају Мортон Фелдман и Арво Парт. Међу извођачима волим Глена Гулда и Јевгенија Кисина.

Са ким бисте волели да засвирате?

Можда неки од старијих музичара... Као што је бубњар Тути Хит, или басиста Хенри Грајмс – баш бих желео да имам трио са њим! Лепо би било да засвирам са Ројем Хејнсом. Не наводим средњу генерацију, јер сам са са многима већ срео.

Једном сте рекли да вам је омиљени инструмент виолончело...

Да. Волео бих да свирам чело, али не могу. Жичани инструменти ми једноставно не иду. Морао бих годинама да радим на њима да би нешто изашло! А имам пријатеље који нису музичари и који ухвате гитару па звуче 100 пута боље него што бих ја икад звучао.

Да ли видите себе са било којим другим инструментом, попут неких ваших колега?

Засада не. Али, ко зна, можда ће ме занимати за неколико година. Можда ћу свирати... Електричну „даску са прање веша“! Не, искрено, труба је тако тежак инструмент, да још увек морам да се фокусирам на њега.

Интервју је објављен у "Културном додатку" 06.10.