Идеја мистификације

Представа "Мадагаскар", остварена према драмском тексту савременог литванског писца Мариуса Ивашкевичиуса, а у режији Римаса Туминаса, представља реалне личности и догађаје из литванске прошлости, у кратком периоду њихове независности, током прве половине двадесетог века. Представу карактерише радикална стилизованост у представљању низа ликова, Казимиераса Покштаса (Рамунас Циценас), суманутог утописте који је имао озбиљну идеју да Литванију пресели на Мадагаскар, како би је сачувао од бројних претњи, затим песникиње Сале (Гинтаре Латвенаите), Миле (Валда Бичкуте), проститутке Хеле (Ваида Бутите) итд.

Екстремна претераност у игри, у физичким, као и у емотивним изразима, оправдан је и базично луцидан редитељски избор чији је циљ да се стално одржава аутоиронична дистанца према националној историји и идентитету. Обликујући ове ликове као карикатуре, специфичне типове беживотних сподоба, глумци манифестују изванредну прецизност, стрпљивост и спретност у игри. Но, са друге стране, тај перманентни маниризам замара гледаоца због своје монотоније; пошто представа стагнира на драмском и идејном плану, она ипак остаје заглављена у оквирима извођачких виртуозности.

У основи представе "Певајте и будите радосни", према идеји и режији Руда Гјеленса, налази се извођење низа различитих фламанских националних песама, од религиозних, преко љубавних, до патриотских, при чему су стилови интерпретација врло различити, од инфантилних балада, преко занесењачког рока до агресивног панка. У ситуацији свечаног божићног окупљања, песме интерпретира десетак глумаца-певача, стилизовано и театрално, вођених јасном идејом демаскирања низа предрасуда. Репрезентативна је сцена у којој Рик де Лев, некадашња велика рок звезда из Холандије, стоји на столу и пева о пријатељству (препев песме Ника Кејва), кокетирајући са сопственим емоцијама, и амбивалентно балансирајући између искрености у наступу, и њеног карикирања.

Између песама, извођачи извештачено представљају позерске политичке говоре, чиме карикирају прорачунатост, манипулативност и патетичност ових тирада. Сценографија је монументална и врло функционална јер својом пластичном једноставношћу иронично представља лажност те њихове божићне идиле (сцена и костим Ан Векс). Представа "Певајте и будите радосни", врло блиска концепту музичког позоришта Кристофа Марталера, карактеристична је и по изванредно забавној ишчашености детаља, нпр. лудачком понашању конобара или абнормално наглим променама расположења присутних, што све истиче чињеницу сложене језивости екстремног патриотизма.