Доктор и син убијени без суда

Шабац – Окружни суд у Шапцу рехабилитовао је, прошле недеље, др Данила Цигановића, једног од првих школованих гинеколога у Србији, и његовог сина Николу, свршеног матуранта гимназије, које је нова комунистичка власт ликвидирала без суђења 29. августа 1945. године у селу Драгинац код Лознице. Пред већем судије Гојка Лазарева појавили су се и сведоци овог злочина, а одлуком суда су стављена ван снаге сва решења о конфискацији њихове имовине.

Захтев за рехабилитацију оца и брата поднео је професор у пензији Слободан Цигановић (73), који је с мајком Аницом једва избегао исту судбину, а касније прошао сву голготу породице "народног непријатеља". Супруга доктора Цигановића, иако је поживела пуних девет деценија, није дочекала исправљање историјске неправде, јер је преминула 1993. године.

Др Данило Цигановић био је родом из Срба у Лици. Гимназију је завршио у Загребу 1919. године, а Медицински факултет у Грацу (Аустрија) 1924. године. Гинекологију и акушерство специјализирао је 1929. године код професора Дурста у Загребу. Годину дана касније са супругом Аницом (рођеном Крајчиновић), из Петриње, четворогодишњим сином Николом и двогодишњим Небојшом (преминуо 1932) дошао је у Шабац.

Гинеколошко одељење у овом граду до тада је било у саставу Опште хирургије. Управа болнице прихватила је предлоге новопридошлог специјалисте и формирала посебну службу за женске болести и порођаје. За начелника одељења постављен је др Цигановић, који ће овај посао обављати све до кобне јесени 1944. године.

– Једне прохладне ноћи у нашу кућу у Улици краља Александра број 17 упали су до зуба наоружани људи. Били су то четници, који су наредили оцу да пође с њима. Одвели су га у село Батковић, са оне стране Дрине, да лечи рањенике у импровизованој болници. Поред четника, отац је лечио и оболеле мештане тог дела источне Босне – прича Слободан Цигановић, који је тада имао само 11 година.

Четници су са Цигановићем одвели и његовог старијег сина Николу, који је тих дана са шабачким матурантима био ангажован на чишћењу канала Мутник. Никола је у четничкој болници помагао оцу.

– На почетку окупације у шабачки логор допао је неки дечак из Семберије. Инсистирајући да му је здравље јако нарушено, отац је тражио да буде пребачен у болницу, а када га је извео напоље рекао му је да бежи. Исти дечак, крајем августа 1945. године превешће их преко Дрине, и том приликом отац му је поклонио свој ручни сат. Живот је удесио да се после много година сретнем са тим човеком – прича Слободан.

Данило и Никола Цигановић нису хтели да одступе с четницима ка италијанској или аустријској граници. Уверени да нису криви, пошли су кући. Када су прешли Дрину, свратили су у село Ступницу, у кућу породице докторовог приправника Миодрага Васиљевића.

Миодрагов брат Милутин Васиљевић пред судом је испричао да су Цигановићеви хтели да се предају новим властима. По њиховој жељи отишао је у село Драгинац, после чега су стигла петорица припадника народне милиције, са којима су доктор и син мирно отишли. Неколико дана касније овај сведок је од милиционера Жарка Тодоровића сазнао да су Цигановићи побијени 24 часа после привођења. Да не би био избушен, са Николе је скинут кожни капут, који је потом носио командир милиције.

О трагичном догађају сведочили су и Пантелија Миловановић из Ступнице и Љубисав Ђурић из Драгинца, чије је исказе суд такође прихватио као истините. Међутим, гроб Цигановића није познат.

– Смрт је претила и мајци и мени. Ослободиоци су нас избацили из куће и потерали у Босну, јер наводно у Шапцу немамо шта да тражимо. Требало је да нас пребаце на неку аду код Бадовинаца, где би нас вероватно стрељали. На срећу, у том селу је комесар био неки младић, чију је мајку мој отац породио у шабачкој болници и платио јој фијакер да се врати кући. То нас је спасло – каже Слободан.

Комплетна имовина Цигановића је конфискована. У њихову спратну кућу уселио се комитет, а касније је уступљена дечјем обданишту, које се и сада овде налази. Гинеколошки инструменти, библиотека, клавир, трпезарија, спаваћа соба, сат са клатном, ћилими и сребрнина завршили су у домовима појединаца. Мајка и син су се потуцали по мемљивим собама и на крају скрасили у кући коју им је поклонио Данилов дугогодишњи пријатељ архитекта Анте Гашпарац.

Пре удаје Аница Цигановић похађала је женски интернат у Сент Галену, а две године после убиства супруга и сина успела да се запосли као благајник и остатак породице дигне на ноге. Слободан је најпре завршио вишу педагошку школу, а потом индустријску педагогију, коју је предавао у средњој техничкој школи у Шапцу. Оженио се Босиљком, учитељицом која је службовала у Хртковцима, Платичеву и Мајуру.