Десет година с мистеријама

Прошлог четвртка, у раним поподневним часовима, небо је притискало земљу у вароши Барајеву и околним селима. Неколико километара даље, на путу ка Београду, наше репортерско возило одједном израња из мракуше, а на хоризноту се указују сунцем окупани врхови Авале.

Да ли је овај метеоролошки контрапункт шала природе на рачун наше упорне потраге за антеном ХААРП система,преко које се могу контролисати временске прилике али и утицати на фреквенцију људског мозга, дакле на колективну перцепцију стварности? Или, нимало мистична потврда да вести о инсталирању једне станице глобалног ХААРП-а у селу Бељини не треба потцењивати?

Прва станица нашег путешествија била је филијала државног Геодетског завода у Барајеву којом руководи Миломир Добричанин Гута. Тог дана одсутан, упутио нас је на своје сарадник који су показали пуну љубазност у нади да ће новинарско истраживање ишчачкати неко опипљиво сазнање о фамозном репетитору, о којем су они подоста тога чули, али који није регистрован на њиховим катастарским мапама. Већ десет година, наиме, у комотном процесу „одумирања државе”, државне геодете су готово одсечене од терена и у своје скице уносе само оно што им доставе други, на основу теренских мерења приватних геодетских фирми које унајмљују инвеститори. Снимци терена често не буду достављени на адресу Геодетског завода.

Правница Невенка Дамјановић преноси нам своја посредна сазнања о антенском стубу у Бељини, наводно ограђеном бедемима, недоступном. Као и други службеници који су се окупили, и она би хтела да зна нешто више – отворено кажу да су забринути у недостатку званичних потврда или демантија.

С једним од млађих геодета, који не би да му се име нађе у новинама, крећемо у инспекцију, у Бељину. На брду које доминира околином лако уочавамо високу конструкцију, ваљда примопредајник, који подсећа на антенске стубове мобилних оператера. У подножју, у својој авлији, дочекује нас Раде Милановић са унучицом Јеленом у наручју, спокојно, као да му пред кућу нису стигли незвани гости. Његов син Зоран, припадник армије отпуштених радника, нимало фасциниран мистериозном темом могућег, по здравље опасног електромагнетског зрачења, показује нам окућницу и објашњава да је фокусиран на узгој крава, производњу пилића и још понешто, што обезбеђује преживљавање у црним временима.

Али, у комшилуку не желе да нас виде ни да буду виђени, нису за причу и све нам то саопштавају кроз затворена врата.

Одлазимо даље, до човека који каже да су он и његов брат власници плаца на којем је изграђен репетитор и да су тај терен изнајмили „Теленору” на десет година. Домаћински нас зове на чашицу, али каже да такви позиви вреде искључиво до десет сати навече и да је овде присутан поприличан страх од могућих пљачки, због чега многи уз себе имају „метак у цеви”.

За директора девастираног Радио Барајева, Дејана Николића, ХААРП приче су трице и кучине, још једна прозаична гласина у жалосно дезоријентисаној јавности.

У приземљу Дома културе, у коме су и просторије Радио Барајева, у кафеу, срдачна конобарица Мира и друштво жале се да мала варош не може да издржи превелику, већ деценију дугу медијску пажњу и фаму које прате овдашња збивања.

Па набрајају: оближњи Мељак, после атентата на премијера Динђића, био је наводно поприште чувене пуцњаве у којој су убијени вође „земунског клана”, Спасојевић и Луковић; три и по километра удаљени Лисовић био је под медијским усијањем због „Фарме”, ријалити шоу тракалице; а сада се у селу Старој Липовици сместило друштво окупљено око смењеног владике Артемија Радосављевића...

Уз све то, кажу, судови ће одлучивати о томе како ће изгледати нова општинска власт!

Око Барајева су полицијске и војне базе, по дефиницији тајновите локације. У начичканој, претрпаној варошици многи аутомобили су безбрижно паркирани по коловозима. Огроман је механички прираст становништва, понешто због избегличке популације а још више због многих Београђана који се трајно пресељавају у викендице.

Као да Београд, надимајући се, шири своју ентропију јужније од Авале.

Милан Четник

-----------------------------------------------------

Реч над­ле­жних

У на­сто­ја­њу да са­зна­мо не­што по­у­зда­ни­је по­во­домпри­ча ко­је се„вр­те” већ не­ко­ли­ко ме­се­ци, обра­ти­ли смо се иМи­ни­стар­ству од­бра­не из ко­га нам је ре­че­но да не­ма­ју ин­фор­ма­ци­је о на­вод­ној ХА­АРП ин­ста­ла­ци­ји.

По­тра­жи­ли смо од­го­вор и у Сек­то­ру за ван­ред­не си­ту­а­ци­је МУП-а Ср­би­је у ко­ме нам је ре­че­но да то­ме не­ма­ју ни­ка­ква са­зна­ња.

Сл. К.