Електронски увид у неправде

Више од 400.000 грађана Србије чини списак оних којима је имовина одузета без накнаде национализацијом, конфискацијом и експропријацијом почев од 9. марта 1945. године. Од тог броја, Дирекција за имовину Републике Србије евидентирала је до сада око 75.000 обједињених пријава за повраћај имовине које су се тамо слиле до 30. јуна 2006. године, што је око 95 одсто од укупног броја пристиглих пријава. Постојећа база још се ажурира, а крајњи циљ је да се подаци нађу у електронској бази података на интернету и да на тај начин буду доступни комплетној јавности.

Ова евиденција биће од велике користи институцијама, грађанима и потенцијалним инвеститорима који ће тако знати да ли су објекат или земљиште за које су заинтересовани имали ранијег власника коме је та имовина бесправно одузета.

Ово је, међутим, тек једна од акција која на велика врата, по замисли државе, треба да помогне денационализацију. Друга, далеко сложенија, мораће да чека формирање нове владе.

Наиме, према речима Милета Антића, координатора Удружења "Мрежа за реституцију", од брзине формирања нове владе зависиће и рок када ће коначно бити донет закон о реституцији да би повраћај имовине почео што пре.

– Нацрт закона о реституцији је у већем делу завршен. Јако је важно да водеће странке демократског блока имају сличан став по питању реституције и да доношење тог закона стављају међу приоритете својих обавеза. Наду улива и недавно обраћање министра за економске односе са иностранством Милана Париводића, у којем је страним инвеститорима детаљно објаснио да се враћањем и изграђеног и неизграђеног грађевинског земљишта неће угрозити ничија права – каже Антић.

Тамо где натурална реституција не буде могућа, држава ће власницима понудити неку други имовину која је у њеном власништву. Ово је, по Антићу, најбољи начин да се денационализација обави праведно, а то је, како каже, и најјефтиније за Републику.

Према његовим речима, више од 90 одсто одузете имовине контролише Република која због нерационалног газдовања и нетржишних услова издавања сама губи огромна средства. Тако, на пример, порез на ову имовину износи само 1,1 одсто буџета Републике, јер "држава не плаћа сама себи порез", а када би се земљиште вратило ранијим власницима драстично би се повећао прилив од пореза на имовину, додаје наш саговорник.

С друге стране, ако занемари реституцију – Србија не треба да очекује велике директне стране инвестиције, све док се не врати одузета имовина.

Има, међутим, и нешто другачијих мишљења о томе како распетљати овај "Гордијев чвор". Према речима Бојана Станојевића, градског менаџера, не постоји ни једна земља југоисточне Европе где је национализована имовина враћена више од пет одсто у оригиналном облику него је углавном враћена путем јавног дуга.

– У неким земљама за које сматрамо да су далеко напредније од нас чак је и фиксиран износ до којег таква потраживања могу да се остваре. Једини начин да се та неправда исправи је, по мени, да ова земља економски ојача и да створи довољно снажан ресурс да може себи да направи још један јавни дуг. Морам да подсетим да ми данас већ имамо три јавна дуга: један је стара девизна штедња, други је овај који се враћа пензионерима, и онај за привредни препород Србије, а, можда, следи и креирање четвртог – за враћања одузете имовине. Да ли је Србија способна да данас враћа четири јавна дуга са овим нивоом друштвеног производа? Мислим да није. Једини начин да се та последња велика неправда исправи јесте да земља економски ојача да би могла да поднесе и терет четвртог јавног дуга – каже Станојевић.

Овај проблем треба, наставља градски менаџер, решити како је решен и у другим земљама, ни боље ни горе од тога.