Elektronski uvid u nepravde

Više od 400.000 građana Srbije čini spisak onih kojima je imovina oduzeta bez naknade nacionalizacijom, konfiskacijom i eksproprijacijom počev od 9. marta 1945. godine. Od tog broja, Direkcija za imovinu Republike Srbije evidentirala je do sada oko 75.000 objedinjenih prijava za povraćaj imovine koje su se tamo slile do 30. juna 2006. godine, što je oko 95 odsto od ukupnog broja pristiglih prijava. Postojeća baza još se ažurira, a krajnji cilj je da se podaci nađu u elektronskoj bazi podataka na internetu i da na taj način budu dostupni kompletnoj javnosti.

Ova evidencija biće od velike koristi institucijama, građanima i potencijalnim investitorima koji će tako znati da li su objekat ili zemljište za koje su zainteresovani imali ranijeg vlasnika kome je ta imovina bespravno oduzeta.

Ovo je, međutim, tek jedna od akcija koja na velika vrata, po zamisli države, treba da pomogne denacionalizaciju. Druga, daleko složenija, moraće da čeka formiranje nove vlade.

Naime, prema rečima Mileta Antića, koordinatora Udruženja "Mreža za restituciju", od brzine formiranja nove vlade zavisiće i rok kada će konačno biti donet zakon o restituciji da bi povraćaj imovine počeo što pre.

– Nacrt zakona o restituciji je u većem delu završen. Jako je važno da vodeće stranke demokratskog bloka imaju sličan stav po pitanju restitucije i da donošenje tog zakona stavljaju među prioritete svojih obaveza. Nadu uliva i nedavno obraćanje ministra za ekonomske odnose sa inostranstvom Milana Parivodića, u kojem je stranim investitorima detaljno objasnio da se vraćanjem i izgrađenog i neizgrađenog građevinskog zemljišta neće ugroziti ničija prava – kaže Antić.

Tamo gde naturalna restitucija ne bude moguća, država će vlasnicima ponuditi neku drugi imovinu koja je u njenom vlasništvu. Ovo je, po Antiću, najbolji način da se denacionalizacija obavi pravedno, a to je, kako kaže, i najjeftinije za Republiku.

Prema njegovim rečima, više od 90 odsto oduzete imovine kontroliše Republika koja zbog neracionalnog gazdovanja i netržišnih uslova izdavanja sama gubi ogromna sredstva. Tako, na primer, porez na ovu imovinu iznosi samo 1,1 odsto budžeta Republike, jer "država ne plaća sama sebi porez", a kada bi se zemljište vratilo ranijim vlasnicima drastično bi se povećao priliv od poreza na imovinu, dodaje naš sagovornik.

S druge strane, ako zanemari restituciju – Srbija ne treba da očekuje velike direktne strane investicije, sve dok se ne vrati oduzeta imovina.

Ima, međutim, i nešto drugačijih mišljenja o tome kako raspetljati ovaj "Gordijev čvor". Prema rečima Bojana Stanojevića, gradskog menadžera, ne postoji ni jedna zemlja jugoistočne Evrope gde je nacionalizovana imovina vraćena više od pet odsto u originalnom obliku nego je uglavnom vraćena putem javnog duga.

– U nekim zemljama za koje smatramo da su daleko naprednije od nas čak je i fiksiran iznos do kojeg takva potraživanja mogu da se ostvare. Jedini način da se ta nepravda ispravi je, po meni, da ova zemlja ekonomski ojača i da stvori dovoljno snažan resurs da može sebi da napravi još jedan javni dug. Moram da podsetim da mi danas već imamo tri javna duga: jedan je stara devizna štednja, drugi je ovaj koji se vraća penzionerima, i onaj za privredni preporod Srbije, a, možda, sledi i kreiranje četvrtog – za vraćanja oduzete imovine. Da li je Srbija sposobna da danas vraća četiri javna duga sa ovim nivoom društvenog proizvoda? Mislim da nije. Jedini način da se ta poslednja velika nepravda ispravi jeste da zemlja ekonomski ojača da bi mogla da podnese i teret četvrtog javnog duga – kaže Stanojević.

Ovaj problem treba, nastavlja gradski menadžer, rešiti kako je rešen i u drugim zemljama, ni bolje ni gore od toga.