Недовољно хирурга за операције ендокриних органа

У Центру за ендокрину хирургију Клиничког центра Србије који се искључиво бави  хируршким лечењем ендокриних органа годишње се оперише више од 900 пацијената, а амбулантно се прегледа чак 8.000 оболелих, изјавио је директор овог центра професор др Иван Пауновић.

– Велики је притисак на овај центар, а често су наши пацијенти у најбољим радним годинама. На пример, јављају нам се пацијенти између 30 и 50 година који имају тумор надбубрежне жлезде. Ова жлезда се налази изнад самог бубрега и сви ови тумори се деле на хормонски активне – када тумор ствара хормоне, на пример кортизон, или лучењем другог хормона коре надбубрега настаје Хушингова болест, која се искључиво лечи хируршким путем. Друга су група тумори, који нису хормонски активни, па такви пацијенти немају никакве тегобе, а тумор им се открије приликом неких других прегледа – објашњава професор Пауновић.

Нажалост, наша здравствена непросвећеност и у овој области узима данак, па се лекари овог центра сусрећу са трећом  групом обољења – карциномима, када им се пацијенти обраћају у одмаклој фази болести и када хирурзи не оперишу само тумор већ и околне органе – панкреас, јетру или слезину. То су операције које, без обзира на напредак хемотерапије, имају лошију прогнозу.

Број оболелих од различитих болести ендокриног система стално расте, али како за „Политику” објашњава доцент др Владан Живаљевић, начелник операционог блока, томе је допринела и боља дијагностика штитасте, параштитасте и надбубрежне жлезде и ендокриног панкреаса. Пораст броја оболелих не прати и одговарајући пораст броја ових стручњака, али наши саговорници имају објашњење и за то.

– Постоје млади лекари заинтересовани да се баве овом хирургијом, али треба и њих мотивисати: лекар из неког медицинског центра из унутрашњости треба да се одвоји од породице и дође у Београд на усавршавање, у трајању од најмање најмање годину дана и да када се врати у своју матичну кући ради за исти новац за који је радио и пре. Међутим, Београд не може да покрије све потребе за лечењем ових поремећаја који постоје у Србији – каже др Живаљевић.

Врло често се поремећаји ендокриних органа повезују са повећаном изложеношћу стресу, међутим, наш саговорник др Живаљевић то негира.

– Увек се за ове болести оптужује стрес, међутим сви смо ми под неким оптерећењем, па неко оболи, а неко не. Мислим да је узрок више ствар генетике. Прави породични лекар мора увек да свом пацијенту скреће важност на редовне прегледе штитасте жлезде. Већина пацијената не захтева операцију, већ их је довољно пратити. Често пацијенти сами из страха, зато што су чули од неког комшије или од пријатеља да ако се оперишу, то може да изађе на зло, непотребно одлажу операције. Међутим, када се одлуче за операцију најчешће то желе одмах, а најчешће се операције заказују за два месеца – каже др Живаљевић.

До сада су се у овом центру операције тумора надбубрежне жлезде обављале на класичан начин, са отвореним резом и уклањањем дванаестог ребра, али управо започета сарадња са немачким ендокриним хирурзима на клиници у Офенбаху отворила је могућност сарадње и усавршавање наших лекара за лапараскопску методу.