Спој различитости

Због тешке финансијске ситуације у земљи, свеопште штедње, неповољних услова за културу, Бемус почиње да се додирује са Трибином композитора која се одржава у новембру и са Београдским џез фестивалом који почиње непосредно после завршетка Бемуса.

Kонцерт Гудача Св. Ђорђа одвијао се без диригента а уз суделовање новооснованог Ансамбла за нову музику „Градилиште”. Соната Росинија била је уводно „лако штиво” пред извођење новог и порученог дела Срђана Хофмана „Огледало”, које би могло да припада и Трибини композитора. Гудачи Св. Ђорђа представили су премијерно занимљиву партитуру Срђана Хофмана, писану за трио и камерни ансамбл која на нови начин третира постојећи проблем лика у огледалу комбинујући звучне боје и служећи се гласом као инструментом. Увек другачији у оквирима сопствене поетике, аутор отвара истовремено и питање двојства, другог ја, али и компоновања данас. Извођењу скоро симфонијских размера веома су допринели млади, врсни музичари „Градилишта” са солистима: мецосопраном Аном Радовановић, пијанисткињом Недом Хофман, оснивачем и уметничким руководиоцем ансамбла и виолончелистом Срђаном Сретеновићем.

Елгарова Серенада за гудаче, а посебно Камерна симфонија 110 бис, једно од најбољих Шостаковичевих оркестарских остварења, показало је пут који је гудачима трасирао њихов доскорашњи уметнички руководилац Гордан Николић: много страсти, форте звука, великих потеза, крупних динамичких узмаха. Мањкало је финоће, елеганције и пијана. Ипак, био је то њихов велики повратак, после много месеци стагнације. Заслуге припадају свима, а посебно концертмајстору и виолинисти Милошу Петровићу.

Следеће вечери интересовање публике није изостало, посебно за слушање два клавирска дуа истовремено, и то на четири клавира. Све четворо наступили су у Баховом Концерту за четири клавира и гудаче у а-молу, у делу познатом у историји музике и са снимака, сасвим изузетно и веома ретко у живом извођењу. Уз пратњу БГО „Душан Сковран” и диригента Обрада Недељковића био је то прави доживљај.

Концерт је иначе највећим делом припао нашем дуу Соњи Лончар и Андрији Павловићу који се више пута веома истакао управо на трибинама композитора изводећи савремену светску и нашу музику. Ове вечери определили су се за позната дела музике прошлог века коју су чинили фрагменти из „Петрушке” Стравинског, Ла Валс Равелов и Варијације на тему Ла фијеста Чика Корије аутора Кима Хелвега (1956).

Невероватно је да овај дуо сва тешка и захтевна дела са програма изводи напамет. То представља једну од специјалности ансамбла као што су и међусобна уиграност два клавира, али и извесни маниризам који се огледа у форсирању и агресији удара и звука на клавиру. Веома технички успешно, сигурно, ефектно и моћно звучала је музика „Петрушке” Стравинског, док смо партитурама које траже унутрашњи пев, машту и креативност били загушени неиздиференцираношћу гласова (Равел).

Љупки завршни Рондо у Це-дуру за два клавира и осам руку Б. Сметане ујединио је професоре и ученике, дуо Лончар–Павловић и Штенцл дуо у заједничком ведром, радосном музицирању.

Фестивала има много, можда и превише и у граду, и у земљи, а сваки грца, тавори и једва опстаје, у проблемима с новцем. Није ли време за редукцију, односно спајање више њих у један? Гостовање чувеног гитаристе Пако де Лусије као да наговештава и отвара пре званичног почетка, Београдски џез фестивал. Тако се октобар и новембар спајају у дуготрајну музичку манифестацију, преплићу, позајмљују људе и садржаје. Јесмо ли довољно богати публиком и финансијском подршком да све то одржимо и испратимо