Визни режим као монета за поткусуривање

Аустријска министарка унутрашњих послова Јохана Микл-Лајтнер подржала је иницијативу за привремено увођење визног режима – у трајању од најмање шест а максимално петнаест месеци – земљама из којих долазе „лажни” азиланти, преносе аустријски медији.

Драматичним апелом „Крај са слободним (безвизним) режимом за балканске земље”, који је пренео бечки дневник „Курир”, Микл-Лајтнерова се придружила Француској, Немачкој, Белгији, Холандији, Шведској и Луксембургу – чланицама ЕУ које траже да Европски парламент што пре усвоји такозвану заштитну (визну) клаузулу, која ће државама Шенгенског споразума омогућити да затворе границе за одређене групе или грађане одређених земаља.

За разлику од пет иницијатора који у свом писму Европској комисији не именују земље које би евентуално могле доћи под удар овог прописа, аустријска министарка предлаже суспензију безвизног режима најпре Србији, а потом осталим земљама у окружењу –Македонији, Албанији, Црној Гори и Босни и Херцеговини.

Према подацима за 2011. годину, у Аустрији је било око 14.500 азиланата, а свега 192 особе са српским пасошем затражило је азил. За разлику од Немачке, у Аустрији се ни ове године ситуација није битније променила, посебно, ако је реч о „економским азилантима”.

Преке потребе за иступ аустријске министарке, извесно, није било, тако да се намеће питање шта ју је навело да надмаши ресорне колеге из ЕУ, ако се зна да су проблеми са азилантима у алпској републици мањи него у неким другим државама ЕУ.

Критичари тврде да је министарка својим иступом покушала да стекне „јевтине поене” у домаћој јавности, приде, да принуди аустријске (социјалдемократске) посланике у Европском парламенту да се одрекну најављеног отпора и да гласају за ратификацију будућег договора о „заштитној клаузули”.

Са друге стране, наводно, Микл-Лајтнерова је покушала да оправда неправилности у опхођењу државе према азилантима, које су учестали предмет критике Европског суда за људска права.

Аустрија је надалеко позната по строгом поступку (не)одобравања азила и по лошем третману оних који су у Алпима нашли привремено уточиште. У периоду од постављања захтева за азил до решења, азиланти у Аустрији су, практично, интернирани у полузатвореним смештајима, а уз исхрану и преноћиште додељује им се месечни џепарац од четрдесетак евра.

Свакодневицу азиланата у Аустрији дочарава случај недавно затвореног дома за избеглице на висоравни Сауалм, у покрајини Корушка. „Добровољни” останак штићеника унутар кампа контролисала је до зуба наоружана приватна гарда. У алпским зимама није функционисало грејање, исхрана је била оскудна, делимично сумњивог хигијенског квалитета.

Новац из покрајинских субвенција намењен азилантима доспео је у приватне џепове власника избегличког дома и локалних политичара. Јавно тужилаштво у Клагенфурту покренуло је, тим поводом, истрагу против покрајинског поглавара Корушке Герхарда Дерфлера – због злоупотребе службеног положаја и сумње у умешаност у корупцију.

Са друге стране, Аустрија је у минулих десетак година редовно била у средишту критике због третмана избеглица – у неколико случајева и због протеривања из земље са смртним исходом. Амнести интернешенел је, због тога, оптужио Беч за „институционални расизам”. Жртве безбедносних органа редовно су биле избеглице афричког порекла или држављани са Балкана.

Недавно је Европски суд за људска права осудио Аустрију због мучења једног босанског Србина који је у Аустрији затражио азил. Суд је наложио исплату одштете жртви за претрпљени бол. Када је ступио у штрајк глађу, не би ли убрзао додељивање азила, полиција му је хемијском оловком бола кожу иза ушију.

„Несхватљиво је да је овај случај истражила специјална комисија бечког министарства унутрашњих послова и дошла до закључка да је тортура била – оправдана дисциплинска мера”, закључио је Европски суд за људска права.