Јужњак са бременом јеретика

Од кадa  се, још 1968. године у Прокупљу, у издању Књижевног друштва „Раде Драинац” појавила прва његова новела „Икаров лет”, „Икаров пад” коју  нису могли или нису смели да му објаве, писац Иван Ивановић (Ниш, 1936) непрестано је био на „другој” страни. Његов роман „Црвени краљ”, који говори о корупцији у фудбалу и у друштву, још тада, прво је високо оцењен, припремљена је драматизација, снимање филма... Уместо свега – књига је забрањена, аутор осуђен на две године робије, па га је Врховни суд ослободио, али га није вратио на посао професора књижевности у Куршумлији. Ивановић се потом сасвим, као за инат, посветио књижевности. Управо је изашла његова нова књига „Дисидентско писмо”.

У најновијој књизи кажете да сте се свесно определили да, после Драинца, будете „најнападанији српски писац”. Зашто?

Раде Драинац је мој најомиљенији књижевни јунак и ја сам се њиме бавио и у есеју и у роману. И Драинац у поезији, а ја у прози, критиковали смо друштво у коме живимо и државу као његову организацију. Власти су нас прогласиле непотребним и опасним. То значи да је сваки државни чинилац, од провинцијског идеолога до престоничког арбитра, стекао право да нам удари на чело жиг јеретика. Драинац, највећи бунтовник у српској књижевности, против тог жига се борио. Ја сам га понео фаталистички, као и други велики стваралац југа Србије сликар Божа Илић, такође, мој књижевни јунак. Али, то је судбина свих нас јужњака: и Боре Станковића, и Радета Драинца, и Боже Илића, и Бранка Миљковића... Ласка ми да сам понео њихову судбину.

До сада сте се разрачунавали са самим собом, а од сада, кажете, желите да представите „другу страну” у том спору – државу Србију. Шта вам је она нажао учинила?

У првом циклусу свог опуса „Север–Југ” био сам сликар савремене Јужне Србије, у другом „Србија на Југу” њен историчар, а у трећем, антрополошком, „Последња одбрана” њен теоретичар. Мој „Антрополошки циклус” је резултат борбе којим се обраћам директно читаоцу мојих књига. Нисам пријатељ ниједне државе, па ни сопствене. Од Платона, првог уређивача државе, до нашег времена, ниједна држава није била по мери човека. Од свих система најгори су тоталитарни: фашизам, нацизам и комунизам... А од свих држава – оне које су се заснивале на репресији. Имао сам несрећу да највећи део свог живота проведем у „тоталитарној Србији”. Критиковао сам најпре комунистичку а потом посткомунистичку Србију, за то сам био кажњен забраном и прогоном.

У време вашег трајања и стварања видите „три Србије”. Ни са једном нисте могли да се сложите, па ни са овом „демократском”, чије сте темеље постављали у „петооктобарским променама”. Чак сте били и помоћник министра за културу. Је ли то разочарање у систем или људе?

За разлику од Домановића, који је заћутао кад су његови дошли на власт, дао сам себи слободу да критикујем моје на власти. Ако сам прве две Србије критиковао, од ове треће морам да се браним. Јер она није испунила моје дисидентске снове, па је моје разочарање тим веће. „Дисидентско писмо” је уводни есеј у ту одбрану, не толико пред садашњошћу колико пред историјом. Подржао сам српску октобарску револуцију 2000. године, јер сам од њеног вођства очекивао да испуни уговор са народом. Шта друго да кажем већ да сам испао – будала. Мој трогодишњи боравак у власти био је инцидент, иронија судбине. Још једном сам се уверио да се друштво ирационално креће кроз историју и да су они који се намећу као његови управљачи – обични лажови.

На једном месту кажете „наш Мићун, није више мој Мићун”. А, чини се, клели сте се у „идејног оца демократије”? Зашто?

Од Драгољуба Мићуновића, бившег дисидента и првог председника обновљене Демократске странке, очекивао сам да буде  Љуба Давидовић, најквалитетнији српски политичар. Као Топличанин, бранио сам га од прогона и опраштао му скојевску прошлост. Мићун се касније, међутим, утопио у сивило демократије, изгубио демократску идеју. Доживео је да буде смењен од својих синова, јер је постао кочничар демократских промена. Окренуо сам се против њега кад је прославио своју осамдесетогодишњицу као Тито. Било је то моје лично разочарање.

Сем што му донекле признајете вештину писања историјских романа, ви немате лепих речи ни за „оца нације” Добрицу Ћосића.

Добрица Ћосић је ушао у мој живот кроз школску лектиру. Професори су нама ђацима причали да је тај писац партизанске револуције парадигма нове књижевности. Кад сам стасао да промишљам књижевност, видео сам у роману „Далеко је сунце”, поготово у „Деобама”, идеолошке романе. На његову срећу, али и српске књижевности, десило му се да га његови одбаце, па је тако настало „Време смрти”, незаобилазни роман у српској књижевности. Временом се Ћосић окренуо против Тита, па је у „Времену власти”, кроз уста партизанског комесара из „Деоба”, Душана Катића, написао памфлет против њега. Поставља се питање коме човек да верује, младом или старом Добрици Ћосићу? Више од тога, Ћосић је ван књижевности, као политички мислилац, пројектовао две идеје: у младости комунизам, у старости национализам. Као одвојене идеје још су могле и да живе, као спојене произвеле су једну од најгрознијих филозофија у историји – национал-комунизам. Не, Добрица Ћосић, без обзира на менталну и етничку блискост, није могао да буде моја парадигма. Радије сам учитеље потражио у Сремцу и Бори.

Утисак је да сте, у оној „титоистичкој” Србији пронашли више социјалне правде и људскости, иако сте забрањивани?

Сви моји књижевни јунаци, почев од фудбалера Зоке Кинга, преко сељака Санде Аризана, професора Уроша Глишића, до филозофа Растислава Југовића, песника Радета Драинца, сликара Боже Илића, били су, политичким жаргоном речено, левичари. Пошто сам ја те јунаке створио, подразумева се да сам левичар. Односно борац за правду, за једнакост бар пред законом, за достојанствено људско живљење. Дакле, ближи сам социјализму. Али, комунисти су, са Лењином на челу, упропастили социјалистичку идеју, чије корене налазимо и у Христу. Титоизам је био само ублажени лењинизам, за разлику од стаљинизма који је био вулгаризовани комунизам. Показало се да комунисти не умеју да изграде социјализам. Капитализам, као тежња за владањем над људима, потпуно ми је стран. Нисам присталица ни неокапитализма, јер он одбацује социјализам. Пошто сам само мали српски писац, који је седео на малецкој столици ал’ у големо небо гледао (Раде Јовић), остало ми је да себе видим као џојсовца, односно изгнаника, апатрида, јеретика.