Ратни извештај предао Карли дел Понте

Генерал Небојша Павковић у лето 2002. предао је главној тужитељки Карли дел Понте документе о деловању ВЈ на Косову 1998-99. године.
Међу документима које је Павковић предао Дел Понтеовој били су "Оперативни извештаји и наређења из 1998/99. године, као и опсежан документ познат као Дневник истуреног командног места Треће армије", изјавио је пред Хашким трибуналом војни експерт тужилаштва Филип Ку. Павковић је у време 1998/99. био командант Треће армије, оних снага које су на својим леђима имале тежиште ратних операција, посебно 1999. године. Сведок Ку није навео наслове свих папира које је наводно предао генерал Павковић, али за два јесте. А то су "Оперативни извештаји и наређења из 1998/99" и "Дневник истуреног командног места Треће армије".

Већ на први поглед мора да буде јасно о каквим је документима реч. Оперативни извештаји и наређења су буквално препис дневне комуникације између команди различитог нивоа. При томе, извештаји су акти нижег ранга од наређења и наредби, али не морају да буду мање значајни.

Дневник командног места, ако се води у борбеним дејствима, јесте хартија од врхунског значаја. То је ратни документ који није подложан каснијим преправкама и редукцијама и без њега је незамисливо праћење оперативне хронике.

Изгледа да ништа од тога није ишло преко канцеларија задужених за сарадњу са Хагом. Ку је рекао да је део докумената Павковић предао Понтеовој посредством тадашњег премијера Ђинђића. Други део тужитељка је добила од самог Павковића. Важно је да у то време бивши ратни командант Треће армије није био на листи оптужених. Био је чврсто убеђен да неће ни бити, и о томе је јавно говорио. Није искључено да му је трансфер важних докумената помогао да верује како је на тај начин дефинитивно избегао хашку оптужницу.

У овом тренутку још не знамо шта садрже "извештаји и наредбе", а шта "дневник командног места". Павковић је официр с релативно високом војничком интелигенцијом, и мало је вероватно да би допустио да га наведени папири непосредно компромитују.

Али, изгледа да у таквој врсти размене (генерал њима папире – они њему скидање са оптужнице) није најважнији садржај хартија, него сама размена. Дакле, сарадња са тужитељком која је омогућена "приступом важним подацима". То је био Павковићев адут, врло јак.

Зашто је онда генерал Павковић ипак отишао у Хаг, и поред екстремно високе спремности за сарадњу? Мислимо да је то, пре свега, због потреба да се тамо образложи блиска, непосредна веза са "врховним командантом", то јест Милошевићем. У најкритичнијој фази рата Милошевић је "прескакао" Ојданића као начелника Генералштаба.

У ствари, он га је у априлу ’99. потпуно скрајнуо, и комуницирао непосредно са Павковићем. Можда се та ексклузивна непосредност може видети у извештају или дневнику, а можда и не.

Познато је да је Ојданић због тога био љут (своју љутњу због маргинализације образлагао је и аутору овога текста, 7. октобра 2000).

Тужитељка је свакако умела да искористи хартије које је добила од Павковића за додатне притиске на власт у Србији. Често је наводила податке које важни људи у држави нису знали, тражила оригинале, или чак тврдила да у рукама има нешто што иначе не постоји.

Има назнака да су још неки оптуженици прибегли "личној" сарадњи, дајући документа која су била важна и за државу и за њих. Они су имали приступ архивама и тајнама, па су веровали да их то ипак може спасити дугог робијања.

Држава је имала проблема да испуни своје обавезе, чувајући свете тајне које су појединци већ давно открили. Тужилаштво је, на пример, шест пута тражило персонални досије Ратка Младића, тачно знајући шта све садржи "омот предмета", и шта још недостаје. Тек после шестог захтева дигли су руке. Можда је бирократски персонални животопис Ратка Младића коначно стигао где треба. Али, човека тамо нема.

У октобру 2000. гореле су ватре у архивама војне и државне службе безбедности. Ко зна шта је тада све изгорело, и шта би отишло на север да није. Они који су палили нису чували државу од сазнања најгорих тајни, већ себе и оне који су их учинили таквима.

Павковић је чувао па предао оно што му је било важно. Вероватно и Перишић. Тек ће неки сведоци казати ко је шта имао у рукаву као размену за своју слободу. Неки трајну, неки само за Ускрс.

Генерал Небојша Павковић ће, вероватно, већ за Ускрс бити у својој кући. Заједно са Миланом Милутиновићем и Драгољубом Ојданићем, он је затражио да га трибунал пусти на привремену слободу.

-----------------------------------------------------------

Санкције за одавање војне тајне

Кривични законик Србије прописује казну од три месеца до пет година затвора за кривично дело одавања војне тајне. Ово дело чини онај "ко неовлашћено другом саопшти, преда или на други начин учини доступним податке који представљају војну тајну или прибавља такве податке у намери да их преда непозваном лицу".

Војном тајном сматрају се подаци који су законом, другим прописом или одлуком надлежног органа донесеним на основу закона проглашени војном тајном и чије би одавање проузроковало или би могло да проузрокује штетне последице по Војску Србије и Црне Горе или одбрану и безбедност земље, каже Кривични законик.