Баштина у стилизованом руху

Домаћа публика први пут је имала прилику да чује једно дело Ане Соколовић, ауторке која је постигла велики успех у Канади. Ове године добила је посебно признање поставши композитор кога је Удружење за савремену музику Квебека представило у циклусу „Омаж” кроз вишеструку медијску кампању, велики број активности и концерата. Премијера на Бемусу била је прилика за упознавање публике и композиторке путем опере чија је тематика везана за балканску баштину и народну ритуалну праксу. Наиме, „Свадба”се бави сценом из „девојачке вечери” у којима шест младих жена, са младом чије је име Милица на челу, остају будне током вечери у припремама за предстојеће венчање. У сали Атељеа 212 присуствовали смо концертном извођењу, без сценског елемента. Иако сам наслов указује на везу са „Свадбом”Игора Стравинског, овде се ради о музичко-сценском делу написаном за женске a capella гласове, које својим сензибилитетом указује на садашњи уметнички тренутак, у смислу споја традиционалног колорита са савременом композиторском праксом – било оном постмодернистичком, било оном везаном за француску школу. Тај „традиционални колорит”оличен је, пре свега, у текстовима које је Ана Соколовић изабрала, приредила и допунила користећи се корпусом народних свадбарских напева. У складу са тим, вокална деоница се ослања на елементе српског и балканског певања: усецања, секундна сучељавања, антифоне размене, као и на, с времена на време, јасну атмосферу „ојкачке” вокалне баштине.

Шест признатих канадских оперских певачица, четири сопрана и два мецосопрана – Лора Албино, Вирџинија Хефилд, Андреа Лудвиг, Шенон Мерсер, Елизабет Турнбул и Џеклин Вудли – прецизно су и надахнуто извеле партитуру написану на српском језику под диригентском палицом Дарне Ни Медаре. За домаћу публику била је то прилика да се суоче са ситуацијом „омузикаљења” сопственог језика у интерпретацији оних који нису његови говорници, те да уоче акустичко-фонемске „необичности” које наш свакодневни језик носи. Изгледа да је овакав приступ био фасцинантан и Ани Соколовић која је свој однос према вокалној деоници у великој мери заснивала на „ономатопеји”, као и на одређеном типу звучног симулирања необичних, на свој начин кластерско-дисонантних звучања нашег језика. „Игривост” оваквог поступка је неупитна, па ипак код сегмента опере „Сећање на детињство”које се састојало од речи познатих разбрајалица (Ен, ден, дину, Еци, пеци, пец итд.) и брзог изговарања азбуке, долазило се повремено до апсурдно-зачудне „повратне везе”: колико је могуће чути оно што се живи – дакле свакодневни језик и његове градивне компоненте – као музички материјал, односно као апстрактни „текст”, док публика која слуша певаче увек чује непосредније и више, од онога како певачи чују?

Традиционална баштина је у верзији Ане Соколовић, тако, представљена у стилизованом руху, уз одређени степен естетизације, а основни приступ је био симулација, поигравање, „ритуал сећања”, а не компоновање на основу „архаичног“ елемента као у стваралаштву Љубице Марић. У завршном сегменту опере, Ана Соколовић исписује занимљиву вокалну солистичку деоницу коју пева Милица: то је модална мелодија, средњовековног колорита, која се једном окреће ка „прекомерној секунди”, том означитељу „локалне боје”. Овај ариозни сегмент једно је од најуспелијих места опере „Свадба”јер говори о атмосфери снова, надања и животне промене на музички речит начин.

Публика Бемуса је добила прилику да се упозна са стваралаштвом композиторке која је постала позната у „белом свету” пошто је отишла из земље на самом почетку каријере. Такође, публика је чула одјеке Балкана у слуху нас и других: Балкана који је, у последње време, често виђен као ритуални простор, као витална необичност, као свет у намрешканој води, као искривљени облутак, постајући, при томе, све више, нама који у њему живимо, сећање и сан.