Беспарица уназадила српско здравство

Колико српско здравство држи корак са европским? Само прошле недеље у Београду су три странца оперисала чак девет наших болесника. Јапански експерт је отварао потпуно затворене артерије срца такозваним ретроградним приступом – кроз здрави крвни суд пробијао се до болесног – и поставио стент. То за наше кардиологе још није рутинска ствар. Стручњак из Немачке је демонстрирао како се лапараскопијом лако може извадити тумором нападнута надбубрежна жлезда. Брзо је стигао деманти из КБЦ „Звездара” да се то ради у овој установи, као и у Новом Саду, међутим, то није опште усвојена, стандардна метода, каква је у Немачкој дуже од 20 година. Трећи је био Американац, који је показивао лапараскопску операцију дебелог црева, која се истина ради и код нас, али не у тешким случајевима.

Прву озбиљну сумњу да са нашим напредовањем у медицини нешто није у реду, изнео је пре две и по године тадашњи министар здравља Томица Милосављевић, који је проблем са дискус хернијом решио у Минхену неинвазивном методом, са краћим опоравком и минималним резом. Проблем је што до сада ова метода није уведена у Србију, а јуче нико није знао да нам каже да ли је и један млади стручњак послат у бели свет да ову методу научи и усаврши.

Пре две деценије није било тако. Тада млади хирург, а данас директор Клиничко-болничког центра „Др Драгиша Мишовић” професор др Радисав Шћепановић, током 1993. године, лично је урадио 187 лапараскопских операција жучне кесе. Те исте године у целој Швајцарској урађено је 100 таквих операција. Др Шћепановић је методу научио у Шкотској и каже како је после тога по целој Србији ишао и обучавао хирурге и гинекологе.

– Лапараскопско вађење жучне кесе је златни стандард свуда у свету, међутим, и даље у Србији имамо лекаре који кажу „то је експеримент” и настављају да раде класичне операције, јер нису научили нову методу – признаје др Шћепановић, додајући да је добра идеја да долазе експерти са стране и покажу како се нешто ради.

– То је боље него да 50 наших доктора иде на неки конгрес у Аргентину. То што нико није отишао и у свету научио минимално инвазивну методу лечења дискус херније, значи да нико није лично заинтересован за то – примећује др Шћепановић.

Свакодневна борба са беспарицом и дотрајалом опремом је посебна прича: тренутно на Институту за неурохирургију КЦС имају врло савремену опрему за неуронавигацију, али су се ових дана истовремено покварила два микроскопа, од којих се за један више не производе ни резервни делови.

– Чак у и овој беспарици имамо нове ствари, а запнемо на микроскопима који су 30 година присутни у неурохирургији. Тако се у овом часу сналазимо, премештамо операције – каже један неурохирург ове установе, закључујући да је истина једноставна: без новца тешко је држати корак са Европом и светом.

Начелник Кардиохирургије два Института за кардиоваскуларне болести „Дедиње” доцент др Предраг Милојевић искрен је: да смо га пре пет година питали да ли се у кардиохирургији заостаје за Европом, одговор би био негативан.

– Не заостајемо ни сада по способности наших људи да ураде сваку операцију. Мање-више сви наши хирурзи су на усавршавању у иностранству провели најмање годину дана, а неки и више. Прошле године је чак један колега био и на Тексас харт институту и спремни смо и за трансплантације срца, које смо већ радили. Међутим, заостајемо по материјалним могућностима. За савремени тренд у кардиохирургији, уградњу перкутаних валвула, потребне код високоризичних пацијената, припремамо и комбиновану салу и обучени смо да радимо такву операцију, али нам за то недостаје новац, јер само валвула кошта 18.000 евра, Лимитирани смо и у набавци новије опреме и потрошног материјала за сваку интервенцију – каже др Милојевић.

Разлика у лечењу види се и код терапије рака: утисак је да се на западу са овом дијагнозом живи дуже него код нас.

– То је истина, али тамо пацијенти живе дуже, јер су им доступнији бољи лекови и високе технологије које значе и софистицирано зрачење. У овом часу Србији недостаје осам најобичнијих, стандардних апарата за зрачење, а наши лекари знају и који су најбољи лекови и најбољи приступи, али недостатак новца нам везује руке – каже онколог и директор КБЦ „Бежанијска коса” професор др Владимир Ковчин.

Директор Клинике за оториноларингологију КЦС професор др Војко Ђукић каже како је некад у нашем здравству било више пара, воље и боље организације, па је било лакше држати корак са најбољима.

– Ипак, тврдим да 99 одсто наших пацијената са својим знањем и опремом лечимо у складу са европским правилима. Не лечи уређај болесника, него човек и његово знање. Неке ствари су у медицини и мода: много тога се може сасвим добро лечити и на класичан начин. Али, на нашој клиници се ласерским и ендоскопским техникама лечи рак гркљана, што није рутина ни у развијеним земљама, а управо су наши радови у тој области послужили за протоколе – каже професор Ђукић.

---------------------------------------------

И санкције зауставиле домаћу медицину

– Санкције деведесетих су у великој мери допринеле да се заустави развој наше медицине. Прво, смањени су стручни контакти – тешко се одлазило на усавршавање у иностранство, а мало ко нам је долазио. Нисмо могли да набављамо опрему, јер није било легалног начина, али ни пара. Младим лекарима на специјализацији показивали смо како се раде операције, а онда су они имали само „пеницилин” и „гентамицин” од антибиотика, који су се давали пацијентима после захвата. То значи да лекаре нисмо учили према стандарду него како смо морали. Када су санкције укинуте, нисмо могли да наставимо где смо стали, јер смо упали у још гори период ратова, а затим и транзиције – каже директор ОРЛ клинике КЦС професор др Војко Ђукић.