Куба отвара границе

Кубанци више неће морати да чекају у реду пред шалтерима своје државе како би добили такозвану белу карту (вредну сто долара) и оверили позивно писмо (250 долара), што је више од пола века био први корак за легални излаз у иностранство. После отварања врата за слободно тржиште половних и нових аутомобила, продају и куповину станова, укинута је и ова међу Кубанцима најомраженија рестрикција.  Од средине јануара следеће године мораће да чекају и плаћају само визу земље у коју путују, док им кубанска излазна виза неће више бити потребна.

Иако званично поздравља меру владе Раула Кастра, Вашингтон је истовремено саопштио да Америка не мења своју визну политику, што значи да ће Кубанци, који најчешће путују на Флориду, и то о трошку својих тамо избеглих рођака, морати да се начекају пред зградом америчког представништва. Уколико буду имали среће да уђу у квоту од договорених 20.000 америчких виза резервисаних за Кубанце, они ће моћи не само да отпутују него и да се легално врате у своју земљу. Не само да ће у иностранству моћи, уколико добију такву виза, да остану 24 уместо досадашњих 11 месеци, већ им држава неће конфисковати њихову имовину на Куби, као што је то до сада био случај, по закону који је на снази још од 1961. године.

Ипак, Хавана је задржала право да отежа излазак из земље „висококвалификованим кадровима школованим о трошку револуције”. То значи да ће лекари, професори, стручњаци и врхунски спортисти моћи да виде други свет само уз дозволу власти.

Међу онима који су сумњичави према домету новоосвојених слобода је незаобилазна дисидентска блогерка Јоани Санчес, којој је до сада 20 пута одбијена дозвола да изађе из земље, а уложени новац за оверу докумената јој се по досадашњим процедурама не враћа. Питање је да ли ће у свет моћи да оде туристички и један шездесет трогодишњи професор географије, кога цитирају поједини латиноамерички медији.

„Целог живота сам предавао деци географију, али никада ништа сем Кубе нисам имао прилике да видим. Све што сам о свету научио је из филмова, књига и часописа.”

Кривицу за изузеће стручњака из нових олакшица Хавана међутим приписује Вашингтону. „Све док Америка”, пише „Гранма”, званични орган Комунистичке партије Кубе, „буде усисавала наше мозгове, нећемо моћи да без провере издајемо путне исправе овим кадровима.”

Преко „Гранме” објашњен је и циљ нових олакшица: Хавана верује да ће ово допринети нормализацији односа са милионском емиграцијом. Већина Кубанаца избегла је из своје земље на самосклепаним чамцима и сплавовима. Хиљаде су се удавиле у немирним водама између две обале.

Хировитим наизменичним одлукама Хавана и Вашингтон кројили су судбину стотина хиљада породица. Када је Фидел Кастро у августу 1994. објавио да неће заустављати Кубанце који покушавају да оду из земље, на море пут Флориде запловило је 40.000 људи. Неке је зауставила америчка обалска стража, и вратила их натраг, други су се удавили... али је највећи број њих ипак стигао до друге обале.

У септембру исте године, састају се две супротстављене стране како би ублажиле кризу „људи из чамаца”. Хавана се обавезала да неће судски гонити оне који су се под притиском америчке страже вратили на своју обалу. Вашингтон се тада обавезао да годишње Кубанцима издаје 20.000 виза. А људи који су ипак успели да без визе доплове до америчке обале и ступе на њено тло имали су могућност да после годину дана боравка у САД добију дозволу за стални боравак. Они које стража пресретне на мору, принуђени су да се врате се у своју домовину.

Сада је ред на Вашингтону да дозволи својим грађанима некубанског порекла да легално путују на Кубу. Иако је Обамина администрација олакшала санкције према Куби и дозволила већи број путовања америчких Кубанаца у њихову земљу, рестрикције за Американце и даље нису укинуте. И свакако неће, бар не пре председничких избора, јер лоби тврдокорних антикастриста у Мајамију могао би да помути изгледе да Барак Обама добије други мандат. За две суседне земље, комунистичку једнопартијску Кубу и капиталистичку Америку, хладни рат још није окончан. Знаци отопљавања су и даље варљиви.