Снимање полова

Без обзира на то што моја незнатност избегава било какву црно-белу слика света, чини ми се да су жене у 21. веку знатно занимљивији и виталнији слој српског друштва. Тај утисак вероватно је диктиран пре свега крупним локално-друштвеним чињеницама с краја 20. столећа чије последице, као и сваку ненаучену лекцију, живимо и даље врло активно, ма колико можда неосвешћено.

Готово у сваком од последњих ратова у којима је учествовала, српска страна је поражена. Исход војних сукоба као вирилне работе увек знатно непосредније ужива, односно трпи мушка страна. У таквим околностима, мачистичка поставка друштва, какво српско јесте без даљњег, окреће се против својих гласноговорника. Као у Немачкој или Италији после Другог светског рата, мушкарци постају утученија и пасивнија страна. Кад се таквом послератном контексту дода онај транзициони, као и оквир светске економске кризе, за сваког делатног портпарола мушке супериорности који се не бави високом политиком или бар криминалом, материјално подржавање такве улоге претвара се у збир својеврсних мађионичарских вештина.

Ту негде се вероватно крије и одговор на питање сталног губљења полне моћи код бар трећине српских мушкараца. (Или је тај број и већи, судећи по томе што су ,,Вечерње новости” 6. новембра 2006. године, дакле пре почетка светске економске кризе као битног фактора несигурности, објавиле истраживачки текст под насловом ,,Сваки други импотентан”.) У таквим условима, испади повећаног насиља у породици, на стадионима или према мањинама и странцима ваљда треба да заварају најнаивније – у које спадају и сами починиоци – и представе агресивне социопатске гестове као елементарну виталност, а оне сасвим психопатске као некакву мужевност.

Савремене српске жене су знатно репрезентативније од својих земљака самим тим што у сложена времена имају неупоредиво мање проблема с изношењем сопствене полности и што су у огромној већини случајева жртве а не субјекти насиља. (На ,,јавном слушању” у Скупштини Србије 21. новембра 2011. државна секретарка у Министарству рада и социјалне политике Снежана Лакићевић изјавила је, између осталог, да је током те године у држави убијено 46 жена – а 2010. свега 32 – од чега 27 као директне жртве породичног насиља, коме је на неки начин било изложено бар 54 одсто жена у Србији.)

Али то, наравно, није све. Штавише, недовољно је рећи и да су савремене српске жене не само лепше и дотераније, какве су по природи ствари, него и живахније и отвореније, позитивније и спремније, или бар сразмерно мање мрзовољне и (или) депресивне од кастрираних мачиста и остале већине домаћих мушкараца. Али ни ту није крај. Оне отворено предњаче и у појединим интелектуалним делатностима. У једном заосталом друштву, баш као и у најразвијенијим земљама, жене, на пример, у 21. веку битно више читају него припадници супротног пола. Према истраживању ,,Инфостуда”, како је пренео ,,чак 84 одсто жена радо и често чита књиге, док је број мушкараца склоних читању знатно мањи (66 одсто)”. Према истом извору, оне више конзумирају књижевност, а они стручну литературу.

Можда је тако стога што транзиција носи нејасне друштвене приоритете јер се један систем мења другим; а нити је један сасвим прихваћен, нити други сасвим погребен. Ту чврсте стратегије тумачења стварности баш и не помажу па је упутније ослободити простор за интуицију. Управо књижевност битно изоштрава дотични спознајни метод, коме су жене више склоне од мушкараца.
Ипак, Србија је и даље мачистичко друштво, без обзира на указане елементе супериорности њених припадница.

А таква је добрим делом због оних међу њима које у пракси, облачењем, изгледом и манирима, још увек угађају мачистичком виђењу жене. Али чак и та критика друге стране показује колико је она делотворнија од наше, јер управо оне што повлађују тврђим мушкарцима тиме спречавају да се у снимању полова успостави сасвим црно-бела, по саме жене апсолутно повољна слика.