Капетанова кћи

Када сам добио позив да будем члан жирија међународног филмског фестивала у Оренбургу, прво што сам учинио било је да одем на Google maps и погледам где се тај град налази. Испоставило се да је у Русији, на реци Урал, на самој граници са Азијом, недалеко од Казахстана. Подразумева се да сам пристао; како би човек, иначе, стигао у те крајеве. Испричао сам куда путујем своме пријатељу Зориславу Паунковићу, изузетном преводиоцу са руског и главном уреднику часописа ,,Руски алманах”, а он ме је подсетио да се у том граду одиграва радња Пушкинове „Капетанове кћери”. Набавио сам књигу, коју сам као обавезну лектиру последњи пут читао пре пола века, с намером да се мало припремим за своје домаћине али и да њоме „убијем” двадесетдвосатни пут у непознато.

Радња те романтичне приче одиграва се, условно речено, на Дивљем истоку. Као што су „Одисеја”, „Енеида” и, најзад, „Дон Кихот”, први модерни романиу историји литературе, утицали на стварање филмског жанра road movie, тако би се могло рећи да су и творци вестерна умногоме морали бити инспирисани „Капетановом кћери”. То важи нарочито за Џона Форда и Хауарда Хокса. Како у основи сваког жанра леже ОБАВЕЗЕ и ЗАБРАНЕ, помислио сам да би вредело размотрити да ли су оне које важе за каубојске филмове сличне ономе што се налази у поменутом Пушкиновом делу.

Русија се у осамнаестом веку ширила на исток, баш као што је у деветнаестом Америка грабила на запад. Огромна, неиспитана пространства Средње Азије и Сибира привлачила су авантуристе, бегунце од закона и голобраде момке жељне пуцњаве, попут Петра Андрејевича, главног јунака „Капетанове кћери”. Баш као што су кањони реке Колорадо и пустиње Новог Мексика мамиле храбре пионире, пробисвете и губитнике жељне брзог преокрета у својим промашеним животима.

Тврђава Оренбург морала је прилично личити на Аламо а војници који су их бранили подсећали су једни на друге иако су први носили козачке шубаре а други плаве униформе. Статус вође се једнако поштовао у сваком од тих утврђења или околних насеља. Достојанствени, храбри, са женама помало невешти Иван Кузмич има свој пандан у лику шерифа Џона Ченса у филму „Рио Браво”, у незаборавном тумачењу Џона Вејна. У истом филму се појављује и добри, брижни и помало комични Савељич преко свога двојника Стампија, кога игра неодољиви Волтер Бренан.

И на једном и на другом крају света постојали су они који су радили о глави правди и спречавали људе да живе мирно. Дивљи и непредвидиви вођа побуњеника Пугачов, који има своју бизарну етику, не разликује се много од Џоа Ајрина, из филма „ВераКруз” Роберта Олдрича, кога игра бриљантни Берт Ланкастер, са осмехом који не скида чак и када умире.

Жене. Око њих се окреће свет и поред мушке илузије да се све може решити пуцњавом. Капетаница Василиса Јегоровна, енергична жена која води главну реч у тврђави, и њена кћи, Марија Ивановна, млада, храбра и предузимљива девојка која ће на крају разрешити наоко неразрешив заплет Пушкинове приче, појављују се у свим вестернима у разним варијацијама. Треба се само сетити лика Хели Стотард из „Човека који је убио Либерти Валанса” у тумачењу Вере Мајлс, или Деби Едвардс из „Трагача” коју је одиграла млада Натали Вуд.

Поставља се питање да ли је Александар Пушкин стварно родоначелник каубојских филмова. Пре овог путовања, у разним филмовима виђао сам небројено пута призоре Окамењене шуме у Аризони, са Навахо и Апачо Индијанцима како нападају караване насељеника који хрле у Нови свет. Слетевши у Оренбург, угледао сам не мање узбудљив пејзаж. Бескрајна степа деловала је патетично и некако свечано. Будила је у мени осећај да долазимо из једног минијатурног света чије размере нуде само скучене мисли.

У локалном музеју, кустоскиња нам је рекла како је Пушкин, припремајући се за писање „Капетанове кћери”, долазио у Оренбург и распитивао се о Пугачовљевојбуни. Али, да би дошао до места удаљеног 1.500 километара од Москве морао је проводити дане и дане путовања по том бескрају. Тај крајолик га је, сигуран сам, навео на размишљање које нама, који живимо у државама које представљају „мало паковање”, никада не би пале на памет. Пушкин је у своју причу ставио јунакову потребу да оде у непознато и далеко, да тамо доживи катарзу и да се, ако преживи, очовечи.

Шта је друго вестерн, можда „најфилмскији” од свих жанрова? Он садржи баш то: живот стављен на коцку ради могућности које нуди нови, невиђени део наше планете. Увек су постојали и постојаће људи којима су димензије њиховог света недовољне. И који су спремни на авантуру да би их проширили. Да њих нема, удавили бисмо се у жабокречини која нас окружује.