Клоновог клона клон

Можда је највећа лепота и срећа људског живота у томе што будућност не постоји. Претворивши је у наше непрестано надање и снове, ми се за њу грчевито припремамо, на њу мислимо непрестано, у дирљивом  надању да ћемо је досегнути, у њој битисати и у њој вечно остати.

Њене могућности равне су могућностима Бога; у ономе што тумачимо као њена обећања, у тим обећањима која тумачимо као сламку спаса, лежи бескрајно много варијанти нашег постојања. Да тога немамо, и овако ништавни и ту ништицу у себи бисмо поништили. Зато је тегобан задатак, а још тегобнија потреба свакога ко ту лаж на коју пристајемо, и у име које свој живот патетично сматрамо корисним, разбија. Тај би морао да има велике адуте за такав корак, и јаке доказе за брисање можда највеће илузије у коју се човек уградио свим својим бићем.

Копија постојања

Само је француском писцу Мишелу Уелбеку знано због чега се подухватио тога: биће да је презир који осећа према ономе што представља љуштуру савременог човека ипак јачи од љубави према ономе што замишљамо да је суштина људског бића. У најновијем роману "Могућност острва" ("Плато", Београд, 2006, јако добар превод Иване Мисирлић са француског), Уелбек цинично отвара пролазе ка ономе што жели да докаже да је непостојеће – будућности у коју свако од нас тежи да уђе макар као клоновог клона клон, као изврнута рукавица живота и јадна копија једног давног, исто јадног, постојања.

На више од 350 страница овај писац светске славе, који данас својим делом показује да француски роман није мртав и, што је још важније, гради онај мост ка непредвидивом мору младих читалаца чији литерарни инстинкт непогрешиво препознаје и са њим савршено кореспондира, исписао је апокалипсу 21 века тако убедљиво да нам преостаје једино да је – мирно сачекамо. Претресајући постулате еволуције уназад и унапред, биолошке али и технолошке, у центру којих је увек човек, било да се зове дивљак, клон, киборг, новочовек или Будући, Уелбек своје путешествије по људској души на којој се оцртава мапа цивилизације завршава у четвртом миленијуму нове ере. У том времену, непостојеће будућем, он постојаним сматра све оно што је, заправо, одувек било потпуно нејасно, неразумљиво и недохватљиво а за чим се одувек чезнуло: колико год то звучало отрцано, то је ипак само то, и једино то – љубав и срећа.

У времену које хоћемо да ухватимо, шчепамо и коначно припитомимо, сваки наш одраз, свака реплика наше ДНК има за циљ да одржи наш родослов и трага за њима. Јер, само у љубави, а поготову оној која нам је узвраћена, добровољно се ослобађамо, стапамо са оним другим и верујемо да је "наставак света оправдан". И "сви умиремо од љубави, или услед недостатка љубави, љубав је, на крају крајева, неминовно смртоносна".

Зато је та бесконачност питања могућности среће равна бесконачној усамљености: било да смо у групи било да смо сами, оно што нам преостаје јесте само трагање за упориштем, за једном једином тачком у овом стварном свету, данас, у 21. или сутра, у 41, столећу. За неким острвом у бескрајном плаветнилу мора, са чијих ћемо песковитих плажа, усамљени, покушати да под једином  капом небеском коју знамо стекнемо свој мир.

Дијалог са филозофима

Саркастично и са скепсом гледајући на свет око себе, главни јунак Уелбековог романа "Могућност острва", Данијел 1, комичар по професији који зло света жели да победи гротескно увећаним злом што више изазива мучнину него смех, усамљеник слабашне воље, ставља под лупу све што види. Данијел 1 свету предочава његове највеће слабости: расизам, педофилија, канибализам, оцеубиство, мучење и варварство његове су омиљене теме, доведене до екстрема. Он њиховим исмевањем код гледалаца изазива мучнину, његов изопачени "савез између зла и смеха" зачикује, изазива на мегдан саму основу Фројдовог учења, ломи је у парампарчад. Зло је сам човек, Христос, чији смо творци и убице, је само недостижна идеја о искупљењу коју  изнова, и увек доводимо до бесмисла.

Велико знање Данијела 1 је, заправо, гарант умишљеног става о себи као о некоме ко је виши од других, али ће оно потпуно подбацити пред првим лажним обећањем о бесмртности. Човек као и сваки други, рањив, без самопоуздања и поводљив, тај Данијел 1, већ на прагу старости, који све исмева и свакоме се подсмева, ступа у секту без поговора и резерве само зато што му она обећава будућност у неком другом – показаће се лажно вечном телу.

"Откад је настао, космос ишчекује рођење вечног бића које ће постојати заједно са њим како би се у њему огледао као у чистом огледалу, неукаљаном прљавштином времена", пише Мишел Уелбек. Рођење Бога? Ипак, чини се, само човека, оригиналног или клонираног али нарцисоидног, у коме једино пас види Бога…

Формално гледано, "Могућност острва" се може назвати футуристичким романом, романом фантастике. Рукопис Данијела 1, и рукописи његових клонова и киборга, све до Данијела 24 и Данијела 25, прожимајући се и преплићући творе мрежу у којој се сви копрцамо. Користећи, али и доводећи у сумњу све што је тренутно постојеће, од досега цивилизације у култури и уметности пре свега, као претпостављеном вишем стању духа, Данијел 1 води стални дијалог са најзначајнијим филозофима, писцима, уметницима: од Аристофана, Спинозе и Шопенхауера, Гетеа, Ничеа и Вагнера (који у свим сектама јуче-данас-сутра са својом тежњом ка безнадежном Новочовеку увек представљају неизбежни тандем) до Бодлера, Балзака, Хегела и Канта. Да би, на крају, утврдио просто правило човековог постојања: "Једино место на свету на коме сам се добро осећао, било је у загрљају жене, кад се шћућурим, сакривен у дну њене вагине…"

Сва знања овога света, сва пророчанства у која можемо или желимо да верујемо, почињу из тог љубавног загрљаја, обливена су топлином те обостране ушушканости, и њен су резултат. Из те неутажене еротске жудње лаковерни смо према свим обећањима, и свака секта па и она такозваних елохимиста којима прилази Данијел 1 може нас купити.

Па ипак, обећање бесмртности јесте обећање "мукле усамљености" којој ни Данијел 1 ни свака следећа генерација Данијела, све до Данијела 25, не може побећи. Питање је само како је претворити у радост зато што смо – било као људи, или клонови или новољуди, шта било – уопште живи: то базично осећање да постојимо корен је, и зачетак, како и Уелбек сугерише, љубави и тела, пожуде и бола душе, "ако душа још постоји". То осећање никада неће моћи да буде избрисано из генетског кода иако, што је још важније, у његову суштину нећемо моћи да проникнемо. Она је, колико год религија и пророка било, несазнајна али код свакога непоновљива.