Скривено лице слике

Један од највећих есејиста и књижевних критичара двадесетог века, човек коме се дивио Емил Сиоран, а коме је Рилке посветио своју осму "Девинску елегију", немачки писац Рудолф Каснер, кажу, за свога критичарског деловања, никада није написао ни један једини негативан текст. Каснер је, наиме, сматрао да увек треба писати само о књигама и опусима који нас дотичу и дубоко узбуђују, док остало треба превидети по систему психолошке слепе мрље. Овај ми се Каснеров став наметнуо док сам читао књигу "Читање слика" Љубомира Симовића, посвећену српским сликарима и вајарима, те Гојиним гравирама. Јер и Симовић пише само о оним уметницима према којима осећа блиско духовно и душевно дисање и чији га опуси дубоко дотичу.

Није никаква новост да књижевници пишу драгоцене текстове о сликарима и вајарима. Присетимо се, Ђовани Папини сјајно је писао о Ђорђу Де Кирику, Алберто Моравија сачинио је још 1945. године прву монографију о Леонор Фини, Хаксли пише о Пјеру де ла Франческу, Збигњев Херберт о различитим доменима ренесансне уметности, а Мирослав Крлежа написао је најделикатнији есеј о Крсти Хегедушићу. Од наших књижевника врсне текстове о сликарима оставили су у првом реду Растко Петровић, Милош Црњански, Иво Андрић, Тодор Манојловић, Вељко Петровић и Милан Кашанин. Станислав Винавер је, присетимо се, написао откривалачки текст о руском сликару Чиурлионису.

Пипање и гледање

Тој драгоценој скупини писаца који имају изузетно осетљив вектор осетљивости за разумевање ликовне уметности, сада се придружује и песник, драмски писац и есејиста Љубомир Симовић. Симовићеве текстове о ликовним уметницима могли смо и раније да читамо по часописима и каталозима, но тек сада, ти се промишљено писани есеји природно заобљују у једну целину у оквиру књиге једноставног, али тачно пронађеног наслова "Читање слика". Ова књига у којој видимо логичан наставак есејистичког разобличавања спроведеног у Симовићевој књизи есеја "Дупло дно", обухвата једну драматично разнолику скалу уметника и опуса који су узбудили критичку интуицију и интелигенцију овога песника. То су Миљенко Шербан, Милун Видић, Светозар Самуровић, Небојша Митрић, Радомир Рељић, Гоја, Марко Челебоновић, Олга Јеврић, Младен Србиновић, Бата Михаиловић и Душан Оташевић.

Симовић пише неусиљено, елементарно једноставно, настојећи да кроз једно екстатично сагледавање осветли и открије нека неистражена подручја у делима уметника који су га заинтригирали. За њега једно уметничко дело вредно је само у оној мери у којој се он утапа у њему. За њега је свако велико уметничко дело чудо, једна детерминисана непоновљивост. Као и у својој поезији, где се толико тога зачиње у снажним, експресивним сликама и призорима, и у писању о ликовној уметности, Симовић има изузетно осећајну и прецизну дискурзивну реакцију и концентрисаност на сликани призор, на оно што би Елизабет Бишоп назвала "надреализам обичног живота". Симовићев поступак у писању поезије је готово сликарски – усредсређеност на оштар, јасан призор налази се у самом језгру његовог поетског писма. А призор је заправо другачије уобличена стварност помоћу које имагинација једног сликара или песника преображава свет.

Симовић пише о уметности вођен дубоким поривом срца, имајући, могуће, на уму онај Бодлеров наук кога увек ваља наново цитирати: "Искрено верујем да је најбоља она критика која је забавна и поетична, а не она која је хладна и алгебарска, она која, под изговором да жели да све објасни, нема ни мржње ни љубави и добровољно се лишава сваког темперамента; али пошто је једна лепа слика природа коју је осмислио уметник, ја сам, дакле, за критику која ће бити та иста слика осмишљена од неког интелигентног и осетљивог духа". Наш песник, са подједнаком компентенцијом пише о вајарима – Милуну Видићу, Небојши Митрићу и Олги Јеврић, као и о сликарима.

Још нико од ликовних критичара, колико је мени познато, није о скулптури Олге Јеврић изрекао један овакав прецизан и надасве тачан суд: "Олга Јеврић је у своју скулптуру укључила и празан простор. Она је и празном простору дала статус материјала, статус масе, статус форме". За рудиментарну скулптуру Милуна Видића насталу "уздржљивошћу у обради" Симовић констатује да се "чини да бисмо је потпуније могли доживети пипањем, него гледањем". Код Небојше Митрића, Симовић је више наклоњен његовим инвентивним фигурама и префињеним медаљама, него портретима. Есеј о Небојши Митрићу "Путовање са крстовима или раскршће са липом и орахом", прераста у прекрасну причу у којој Симовић и не пише, већ освећује овог уметника и његово дело.

 На свега две-три странице текста Симовић је описао драматичност Гојиних бакрописа из знамените "Тауромахије", успостављајући констелације са Пикасовим темама коврџавих тореадора и женских актова, те са шпанским пејзажима Ксеније Дивјак које Симовић далековидо назире "како се плаве и беле негде у даљини иза ових Гојиних арена". Поводом Шербанових пејзажа, мртвих природа и ентеријера, Симовић луцидно на њима осећа присуство човека: "Човек као да се само за тренутак склонио из слике, која је и без њега пуна његовог присуства". А затим додаје: "Кад се све ово има у виду, може се казати да се Шербан није одрекао жеље да слика портрет, него да је човека почео да портретише посредно, сликајући простор и предмете који су добили нешто од карактера и психологије човека који у њима и са њима живи и коме припадају".

Код Светозара Самуровића, Симовић открива палимпсестичност његовог сликарског писма, те упућеност на средњовековне фреске, иконе и ризнице. Он нам заправо, открива оно скривено лице слике. Оно што је Симовић написао о Самуровићу, мирне душе можемо и ми, парафразирајући га, устврдити за самог Симовића – Симовић очито слути да у некој слици коју виде сви, постоји и нешто што у њој не види нико.

Кратком анализом психологије драматичног портрета Жике Стојковића који је насликао Бата Михаиловић и који уз портрет Дејана Медаковића представља мајсторску анализу карактера, Симовић је показао у којој мери је Михаиловић поуздан зналац портретне психологије и одличан опсерватор у вештини портретисања. И доиста начин на који Бата Михаиловић осећа пејзаж људског лица јединствен је на овим просторима. Сагледавши дубоко изнутра аспекте људског лица, он га слика ослобођеног од маске друштвене позе. Загребавши дубоко испод површине физиономије, он је психолошки откопчао своје моделе и открио им душе на лицима, постижући тако дијалектику физиономије и психе. Симовић сугестивно описује како на портрету Жике Стојковића оживљава тајанствена механика психе и како је уметник душевно разголитио лице портретисаног.

Три дужа есеја посвећена делу Младена Србиновића, нема сумње, представљају симетралу књиге "Читање слика" и с тога су, сасвим природно постављена у централни део ове књиге. Пишући о Србиновићевим витражима, мозаицима и сликама, а нарочито се усредсређујући на анализу Србиновићеве иконографије, Симовић је исписао својеврсну апологију озарености, обиљу, хармонији, синтези и пантеизму који код овог уметника све преосвештавају. Пошто потписник ових редова поштује ону херменеутичку школу која све што тврди настоји да покаже на очигледним примерима, то ћемо овде показати докле досеже оштрица Симовићевог прецизног скалпела: "Хранећи се толиким обиљем, он (Србиновић) и сам рађа обиље". Или: "Гледајући Србиновићеве витраже, схватамо колико стакло воли боје". Или: "Витраже не довршава сликар: довршава их светлост". Или: "Гледајући ове витраже, нисмо сигурни да ћемо их овакве какве их видимо данас, видети и сутра".

Духовно дисање

У делу Радомира Рељића и Душана Оташевића, Симовић исправно детектује један дезилузионирајући хумор и иронијски отклон који су саставни делови личности ових уметника. Посебну пажњу заслужује Симовићев есеј о Душану Оташевићу, чије је стваралаштво нашем песнику посебно блиско. Чак бисмо могли рећи да између ова два ствараоца постоји заједничко духовно дисање. Као што Симовић од неких малих, наизглед ефемерних предмета уме да у својој песми сачини праву поетску маестрију, то у оквиру сликарског домена чини Душан Оташевић. У једном разговору Симовић каже: "То што је Оташевић рекао блиско је мом уверењу да ништа не треба презирати и потцењивати. Никад се не зна какво се благо крије у нечему што вам се чини безвредним. Уосталом, није важно од чега ћете поћи, него до чега ћете на крају стићи".

Образован, мисаоно сређен и осетљив на лепо и уметнички сугестивно, Симовић уме да детектује оно скривено лице слике, да у опусима уметника који га интригирају види оно што сами нисмо умели да видимо. То му полази за руком зато што Симовић поседује једну културолошку имагинацију која је надидеолошка и чак декадентно-индивидуалистичка, те критичку интуицију и интелигенцију која му омогућава поуздано и освештено промишљање уметности кроз разобличавајуће сагледавање скривеног лица слике. Мислим да нећемо погрешити нити звучати опскурно и мудријашки ако устврдимо да је Љубомир Симовић нека врста антрополога у есејистичком облику јер у својим текстовима држи до човекомерности уметности.

Књигу "Читање слика" није, дакле, написао ликовни критичар који демонстрира континуирану, директну дискурзивну праксу, већ песник, саучесник и посматрач на блиском растојању додира, осетљив и истанчан дух који на један дубоко личан, поособљен начин идентификује, интерпретира, а самим тим и просуђује опусе који су га узбудили својом чулношћу, аутентичношћу и уметничком артикулацијом. Упркос томе што су настајали у једном дужем временском периоду (текст о Миљенку Шербану 1988. године, а текст о Душану Оташевићу 2003. године), Симовићеви есеји сакупљени у овој књизи, зачудо, делују стилски уједначено и мисаоно избрушено. Симовић нам помаже да много изоштреније сагледамо опусе уметника којима се бави, а самим тим и наш однос према тим опусима.

Књига "Читање слика" написана је, као уосталом и претходна есејистичка књига "Дупло дно", лепим, медоносним, симовићевским језиком. Њу је могла да породи само једна дубока и племенита приврженост, те поклонствен однос према уметницима чија су дела Симовића узбудила.