Измештање, саосећање и хумор

ЕКСКЛУЗИВНО
Савремена британска уметничка сцена променила је у потпуности карактер и форму израза захваљујући, великим делом, групи младих и храбрих уметника с краја осамдесетих. Већином још увек студенти лондонског Голдсмит колеџа, ови уметници су тада покренули нови талас који је критика и публика прихватила као нов и узбудљив бренд - Млади британски уметници (YBA – Young British Artists). Многи од њих, попут Демијана Хрста, Трејси Емин или Саре Лукас,  постигли су популарност светских размера, док је британска уметничка сцена за многе будуће уметнике постала значајно место у трагању за различитим уметничким формама, материјалима, процесима и темама.

Одлучујућу улогу у стварању контроверзне ауре око савремене британске уметничке сцене у области визуелних уметности, према мом уверењу, има музеј Тејт Модерн и увођење награде Тарнер – чувеног годишњег признања уметницима, које је изазивало расправе у јавности и испуњавало насловне стране таблоида од тренутка када је установљено.

Веома ме је заинтересовала ова полемика која је настала још на самом почетку, 1984-те године, када се у средишту расправе нашла сама идеја о називу награде, настала по имену Џозефа Малфорда Вилијема Тарнера, сликара са краја 19. века који је, што је посебно занимљиво, тада сматран радикалним. Многи су се питали какве везе Тарнер има са савременом визуелном уметношћу? Компромис се, заправо, налазио у чињеници да је управо Тарнер желео да установи награду намењену младим уметницима, али за то никада није имао прилику. Ово признање је, наредних година, изазивало упорна неслагања пре свега у односу на процес селекције кандидата, пошто је награда Тарнер, у почетку, додељивана не само уметницима, него и критичарима, кустосима и свима који се баве уметношћу. Тек је Николас Серота, новопостављени управник музеја Тејт Модерн, успео да оствари идеју да признање буде додељивано само уметницима. Колико ја знам, уметнички критеријуми, као и заслуге, били су предмет пажљиве процене, нарочито у тренутку када су се Млади британски уметници "приближили" награди, а неки од њих и постали добитници. Тако је Трејси Емин, крајем деведесетих, била награђена за рад "Мој Кревет" који је у потпуности доминирао изложбом, изазивајући оштре критике и делећи мишљења у односу на питања доступности, али и елитизма у уметности.

У контексту сталних расправа на тему рада Младих британских уметника, које су значајно допринеле и њиховој слави и међународном успеху, веома ми је занимљив настанак потпуно нове уметничке сцене, спремне да се ослободи идеја и интересовања карактеристичних за почетак и средину деведесетих, и прошире оквире разумевања алтернативних уметничких интервенција. У том смислу, буђење шкотске уметничке сцене лично сматрам изузетно важним. У Глазгову су, на пример, преко ноћи отворене бројне галерије у којима су изложени радови младих и самосвесних аутора који су се пробили у први план међународне савремене уметничке сцене, остављајући упечатљив утисак на светске уметничке кругове.

Изложба "У раскораку", коју Британски Савет организује у сарадњи са Музејем савремене уметности, ће између осталих представити радове најпознатијих шкотских уметника. Радује ме што ће београдска публика имати прилику да види радове Тобија Петерсона, Кети Вилкс, Нејтана Колија или групе Хенријеве жене, посебно зато што ће наведени уметници представити своје нове радове који су настали у блиској вези са збивањима у Београду, истичући повезаност са градом и његовом широм друственом мрежом. Лично се радујем радовима Џима Лембија, још једног шкотског уметника који ће, такође, представити потпуно нов рад – импозантну разнобојну калеидоскопску подну инсталацију – "слику" посебне врсте.