Креманске буре на Пацифику

ИНТЕРВЈУ (који то и није)
Мој инструмент је универзум звука, моје пловеће оргуље, каже Арсеније Јовановић, уметник са више лица – некада давно (од шездесетих  до деведесетих, позоришни, радио и ТВ драматург и редитељ, а последњих, стваралац радиофонских композиција). У нашој средини познат најужем кругу зналаца, у свету слављен, извођен и  много пута награђиван на бројним смотрама и фестивалима, од Аустрије, Немачке, Финске, до Мексика, Америке, Аустралије и Њу Зеланда... За неупућене, авангардан. За упућене у најновије експерименте  лабораторија звука –класик што се већ моће прочитати у енциклопедијама радија и другде.

Од почетка деведесетих, после срамног изгона с Факултета драмских уметности у Београду, због интервјуа који је дао Славку Ћурувији за Борбу, борави највећи део времена у свом морском "прибежишту" у Ровињу, или у пустоловним пловидбама морима и океанима. "Али", додаје, "ја сам се и пре тога осећао екскомуницираним. После моје поставке "Максима Црнојевића" од Лазе Костића у Народном, на пример, у којој је дебитовао Петар Краљ, замерено ми је инсистирање на лепоти ради лепоте, ваљда зато што је та лепота наглашавала све оно ружно што се око ње налазило."

Из те блискости са водом настала је и "AquAgonia", композиција коју је у недељу премијерно извео Аустријски национални радио. AquAgonia је неологизам, састављен од латинске речи за воду и речи агонија, подсећајући нас на нашу природну опседнутост (?) праелементом од ког смо састављени и којим смо окружени. Агонија упућује на воду која нестаје, на застрашујућа предвиђања да ће се у будућности ратови неће водити за нафту већ за воду. Тиме се већ увелико баве наука и економија, и Пентагон и Москва, "па и ми појединачни несрећници уметници који некако покушавамо да изменимо судбину човечанства."

Кликом на одговарајући линк слушаоци широм света преко интернета могу да одслушају прозрачну "инсталацију" која буди најразличитије асоцијације: од митске хармоније, до дебисијевских и атоналних мрешкања. "У једва чујним и препознатљивим назнакама пажљиво уво може открити ритмове и прерушене гласове јужноамеричког Бороро племена, или афричких Догона, који тврде да потичу са сазвежђа Сиријус."

Глобтротер у времену ратне буре, Јовановић је својим радиофонским комадима пронео светом  "еколошки", аутентичан звук Србије и Балкана. И 1999. доживео свој мали "звездани тренутак славе".

Почело је од његовог "Креманског пророчанства". Ова композиција, изведена осамдесетих на једном америчком радију, допала се великом филмском редитељу Теренсу Малику. Много година касније, кад је његов филм "Танка црвена линија" био скоро завршен, обратио се аутору.

"Малик је годинама чувао касету с мојим ’звуком’, опседнут мишљу да утка Креманско пророчанство у почетну секвенцу филма која се одвија на једном пацифичком острву. Искористио је целу композицију, тридесетак минута, тренутак кад амерички војници крећу ка позицијама Јапанаца, у стравичном пределу џунгле, у једној од најкрвавијих битака Другог светског рата. У тој изузетној ратној драми поред осталих, глуме Џон Кјузак, Шон Пен,Вуди Харелсон, Адријан Броди, Траволта. Недавно сам добио писмо у коме ми Малик, који, иначе,  по десет, петнаест година припрема један филм, поручује да ћемо обновити сарадњу."

Он је један од ретких редитеља који није подлегао холивудизацији. Колико је холивудизам јак уверио се кад се, негде "високих деведесетих", у Њујорку, код госпође Леонарда Бернстајна, затекао на ручку с Џоном Хјустоном: "Гледали смо Куросавиног "Кагемушу" и на Хјустоново питање шта мислим о филму, рекао сам да ме збуњује музика – све је у филму аутентично јапанско, али, уместо  древних звукова или напева из јапанских архива, чује се Бостонска или не знам која филхармонија. Ни велики Хјустон није могао испрва да прихвати моју аргументацију. И пре и после сарадње са Маликом вуче се кроз мене као сенка да нико од наших редитеља, бар оних који колико толико стреме ка хоризонтима уметничког филма, у свом делу не налазе места за једно другојачије озвучавање филма, па и позоришних представа, са новим звуком чије акустичке структуре не морају обавезно бити музика на коју смо навикли."

Осим "Кремне", у Јовановићевим композицијама присутни су примални крици из његове "Ресавске пећине" и читав зверињак Балкана (1991, Фаунопхониа Балцаница"), процесовани до нових значења. То је био његов одговор, антиподи злу деведесетих - узбуркани ритмови, паника али и радост, озарење,  вапај за бољим временима. Сликари располажу готовом бојом, традиционални музичари не испуштају из руку своје инструменте, творци нових звучних структура и другојачије звучне поетике мукотрпно истражују бескрајни звучни универзум не избегавајући при том ни инструмент, ни студио, ни школовани људски глас.

"Једном сам хтео да у студију снимим звуке домаћих животиња,  јагњади, коза, гусака, да бих добио њихове чисте гласове без неизбежне звучне атмосфере. Али, ни једна животиња у студију сатима није хтела ни гласа да пусти! Осетиле су се изгубљене, угрожене у простору без одјека и без другог звука уз чију се помоћ оријентишу, крећу, живе…" Други пут, почео је композицију за коју је хтео да искористи звук мотора Харлеј Давидсон, открио је да је тај звук заштићен, патентиран, јединствен је и о његовом квалитету брине тим стручњака! Узгред да кажем да је моја мајка била службеница у заступништву Харлеј Давидсона у Ускочкој улици у Београду двадесетих година прошлог века, у дубљим слојевима моје свести сигурно постоји запис татиног Харлеја.

У "Архипелагу Просперо", који је почетком јануара изведен у Берлину, а 1. априла ће премијеру имати на шпанском радију, ових дана и на Радио Прагу, остварио је жељу да се позабави "ремиксом" Шекспирове "Буре" - али кроз апстрактне, пречишћене звуковне форме, "драмтургију сна", са свим њеним произвољностима, па је цела прича протумачена као његов замишљени сан о догађајима на Просперовом острву. У време када је Шекспир писао "Буру" било је многих прича и легенди о откривању Новог света, машта Европљана се распаљивала, многи су тамо хтели да  потраже срећу – на рачун несреће домородаца! - и Сервантес је то покушао. Звучи невероватно да су се вести о  "тери инкогнити" шириле невероватном брзином, за свега неколико недеља гласници су једрењацима односили вести у Шпанију и вести са дворова до обала Мексика назад! Малик је на исту тему направио сјајан филм прошле године, "Нови свет".

Пре пар година, у једној централној бечкој четврти били су истакнути банери с најавом премијере Јовановићевог радиофонског записа "Жене на рушевинама", инспирисаним срчаношћу Бечлијки, које су, кад је завршен Други светски рат, кренуле да раскршћавају шут да би стигле до воде, мушкараца није било, многи су изгинули, други су пристизали са фронтова, из заробљеништава.

Уз мноштво аутентичних гласова тог времена, међу њима и становитих диктатора, Стаљина, Хитлера и других, или крзаве грамофонске шлагере, семпловани су и гласови наших монахиња.  У знак дивљења према тим женама које су, као некад Бечлијке, после паљења Пећке патријаршије, прве похитале да заведу ред, рашчисте згариште, да засеју. Похвала "најплеменитијем делу наше цркве, наглашено мачистичке иначе".

Али, нису ни све жене тако предане свом позиву. Поједине даме, "данашње газдарице калемегданске Београдске тврђаве" згрозиле су нашег саговорника прошле године, приликом извођења његове аудио-видео инсталације "Дух воде" у Римском бунару. "Мој перцептивни апарат у први мах није могао да региструје толику количину неразумевања и глупости, потпуним игнорисањем пројекта, на отварање нису ни дошле иако су им канцеларије на пар стотина метара од Римског бунара. А који дан касније прослављале су на Калемегдану завршетак једног од најбесмислениијих пројеката за који сам чуо, конкурс за некакав пластични или челични споменик на Калемегдану који никад, срећом, неће бити остварен и који је прогутао гомилу новаца". Горак укус још једног неспоразума са средином из које потиче, ублажио је неочекивани позив да исто дело изведе, уз велики публицитет, у академском немачком градићу Ерлангену, који, уз Бирфест, има и неколико најблиставијих уметничких фестивала, класике и авангарде. "Дух воде" изведен је у подземним просторима испод градске катедрале.

"Свака част граду Београду који је, први пут после 1938. издвојио велика средства да сачува старе и оживи нове калемгданске садржаје, па и уметничке. Али, ако су нам тако неосетљиви они који треба да раде на проширењу граница уметности, онда тог проширења неће бити.

Ми немамо, а требало би да имамо, Институт за трагичне исходе Србије у последњих 100 година, да се све чињенице нађу на једном месту. То би у првом тренутку деловало поражавајуће али би у следећем донело спасоносно освешћење. Као онај Феникс из пепела. Како би било добро кад бисмо могли да почнемо испочетка, да се вратимо култури опхођења у јавном иступању и у парламенту, на пример, коју је Србија имала још као малена кнежевина, када су њоме председавали оксфордски ђаци а посланицима по пословнику било забрањено читање унапред спремљених говора."