Весеље и меланхолија

ИНТЕРВЈУ
У Музеју савремене уметности данас у 13 часова отвара се изложба савремене британске уметности "У раскораку" на којој ће своје радове представити 15 уметника и уметничких група. Кустоси изложбе су Бранислав Димитријевић, Керолајн Даглас, Синиша Митровић и Јелена Весић, а на отварању ће говорити амбасадор Велике Британије у Србији Стивен Вордсворт. Један од аутора је и Адам Чодско (1965), чији је рад специфичан по томе што су данима пре изложбе сакупљане старе ципеле за потребе његовог рада "M-path", у коме ће активно учествовати и публика која буде посетила изложбу. Биће интересантно упоредити реакције Београђана са реакцијама публике у енглеским градовима који су такође имали прилику да виде "M-path"...

Шта је заправо намера Вашег рада "M-path"?

"M-path" подстиче питања емпатије, заједнице, перцепције, као и улогу публике у посматрању изложбе. Овај рад се односи на реалност и има намеру да изазове симултане реакције и осећај задовољства, апсурда, весеља, меланхолије, узнемирености. Сви смо ми имали искуство, ако не ношења туђих ципела, онда свакако испробавања неких које нису наше, у продавницама обуће. Назив "M-path" се истовремено односи на емпатију, али и на тетурање када ходате у туђим ципелама. Изување сопствене обуће је честа појава у Британији. Остављамо наше ципеле испред улазака у џамије, јапанске ресторане или када одлазимо код пријатеља који су чистунци и брину о својим "специјалним" подовима. Мењамо наше ципеле за одговарајуће у салама за куглање или на клизалишту. Ципеле за изложбу у Музеју савремене уметности у највећем броју су сакупљене у општини Вождовац . Емпатија се у овом случају односи на запитаност становника једне заједнице о другој. Људи са Вождовца питаће се ко су људи у Музеју који носе те ципеле, а ти посетиоци ће се можда питати ко су људи са Вождовца чије ципеле обувају. Све то упућује на питање где је уметничко дело. Да ли су то ципеле, или позивница која је позивала на сакупљање обуће? Или је то сам чин ходања у туђим ципелама? Можда и враћање ципела након завршетка изложбе... Идеја за рад подстакнута је различитим утицајима. Од посматрања мојих синова који као месечари ходају по кући у ципелама одраслих, до посматрања ципела изувених пред џамијом. Такође, подстицај је и питање колико имамо потребу да будемо активни учесници у посматрању уметничког дела. Да ли је уметност пасивна активност или може бити део искуства, размене емоција или идеја, или само део ритуала... "M-path" се, као и остали моји радови, односи на питања шта је уметност, ко је ствара и за кога...

Већ сте представљали овај рад у Манчестеру, Нотингему, Бристолу... Какве су биле реакције посетилаца?

Увек другачије. Неки су се ослободили да кроче у галерију и да буду нешто више од пуког посматрача, неки су се забављали, неки су сматрали да је све то збуњујуће и ружно. Други су, опет, доживљавали туђе ципеле као табу и нису желели ни да их дотакну. Публика у Београду видеће и полицу са 250 поређаних ципела сложених по бројевима који одговарају широком распону величина – од ципеле за двогодишњу девојчицу до човека са огромном ногом. Биће ту и асистенти који ће помагати публици да пронађе одговарајућу обућу, што вероватно значи ону која не одговара! Асистенти су саставни део рада и као да чине нормалном ову необичну ситуацију.

Шта знате о Београду, о Србији...

Знам да је Београд један од најстаријих градова. Волим филмове Душана Макавејева и специфичну клупску музику, а читао сам и неке књиге Милорада Павића. Али, нажалост, генерално спадам у оне који немају знања о Србији , као, уосталом и већина становника нашег острва. Наш је менталитет такав да заборављамо на друге културе. Мислим да је то наравно погрешно, јер никада не знамо довољно о нечему, а моја улога као уметника је управо да исправим то игнорисање и истражујем друге културе. Наравно, увек има онога што сазнајемо и из медија. Знам шта су медији овде говорили о Србији – од конфликта на Косову, преко НАТО бомбардовања, суђења Слободану Милошевићу, акције "Шкорпиона" и убиства муслиманских момака. Али, с друге стране, имам доста пријатеља из Србије који живе у Енглеској. Уживамо да причамо о разним другим темама које нису политичке. У сваком случају, заиста се надам да ћу открити и сазнати још тога.

У Вашим претходним радовима доста сте се бавили проблемима имиграната.

Мој деда је био Пољак, тако да је јасно да сам наследио презиме које ме обележава и разликује од презимена староседелаца. Али, ја никада нисам разумео људе који су правили фетиш од свог парчета земље и жеље да се удружују само са људима исте етничке групе. То је веома досадно, инцестуозно, неодговорно и подразумева прилажење свету са страхом. Као људска бића имамо одговорност али и задовољство да бринемо о другим људима. У Кенту, области у Енглеској где ја живим, неки људи су суморни и ксенофобични. То је место где су најпре у Енглеској почели да се насељавају имигранти, с обзиром на то да је Кент капија Европе, југоисточна Енглеска најближа Француској. Према тим "странцима" увек је у једној класи староседелаца постојала нека врста одијума, јер су сматрали да су им они криви што немају онолико колико сматрају да заслужују и да им припада. Правио сам радове са групама азиланата, зато што се делом моје стваралаштво тиче поновног успостављања вредносног система када је реч о односу према другим културама.