Србија разговара: Нуклеарке – да или не

После недавне изјаве председника Српске академије наука и уметности Николе Хајдина да треба да се преиспита мораторијум на коришћење нуклеарне енергије у Србији, отворила се полемика да ли скупе, али енергетски изузетно значајне нуклеарне електране треба градити. Као један од најважнијих разлога против истиче се опасност од радиоактивности и могућих штетних последица по здравље. Има ли места таквој забринутости, питали смо др Илију Плећаша, научног саветника Института за нуклеарне науке „Винча”, и дипломираног инжењера геологије Ивана Карића, председника Покрета „Зелени Србије”, иначе народног посланика с коалиционе листе Демократске странке.

Др Плећаш, који је три године био и генерални директор Института „Винча”, а већ скоро четири деценије ради у Институту и бави се проблемима радиоактивних отпадних материјала и заштите од зрачења, наглашава да је у наредних неколико десетина година нуклеарна енергија једино могућа. С друге стране, Карић, који се бави заштитом животне средине и „зеленим” политичким покретима, сматра да Србији нуклеарке нису потребне, што је у складу с генералним концептом „зелених” у Европи.

Политика: Господине Плећаш, зашто су, по вашем мишљењу, нуклеарне електране добро решење?

Плећаш: Без обзира на то што господин Карић представља „зелене”, и ја сам у својој бити и послу којим се бавим, у души „зелен” и бавим се заштитом животне средине цео свој радни век. Али, наука се заснива само на чињеницама. Јер, угља ће сигурно нестати за неких педесетак година, нафте ће нестати, а проблем с хидроелектранама је велики јер могу да изазову огромне жртве. Као једина будућност остаје уранијум, као сировина за нуклеарне електране, сада већ четврте генерације. Наравно, апсолутно сам свестан да Србија у наредних двадесетак година економски неће моћи да размишља о нуклеарној електрани. За разлику од пре неколико деценија, када је грађена Нуклеарна електрана „Кршко” и када су постојале озбиљне намере да се изгради једна електрана у близини Загреба, друга на граници Србије и Хрватске, а трећа код Смедерева. На несрећу, то се није десило. Када би данас постојале економске могућности, био бих за изградњу нуклеарних електрана.

Политика: Који су ваши разлози, господине Карићу, да се противите изградњи нуклеарки?

Карић: Нуклеарној енергетици није место у производњи енергије. И то из два кључна разлога: пре свега, у погледу безбедносног управљања системима унутар процеса, а друго због проблема управљања отпадом. Често заборављамо чињеницу да тај отпад остављамо некоме ко ће доћи за хиљаду година. Ми, као политички покрет, на овај проблем гледамо пре свега као на политичко питање и много је разлога да у Србији не постоји нуклеарна енергија. Основно је питање: где ћемо складиштити тај нуклеарни отпад? Затим, имамо овде политички нестабилно подручје не само у Србији већ у целом региону. Ми, „зелени” у Србији, Бугарској и Румунији, мислимо да нема места нуклеарним електранама. А, вероватно, кредит или нешто што би нас увело у дужничко ропство условило би да сутра морамо и да увозимо нуклеарни отпад да бисмо могли да отплаћујемо дуг за нуклеарну електрану.

Плећаш: Не слажем се о питању безбедности и сигурности нуклеарних електрана. Нуклеарна енергија је много сигурнија од других видова енергије. Ево вам пример. Термоелектрана ствара угљен-моноксид, угљен-диоксид, угљену прашину и разне друге штетне производе. Као сировину користи угаљ, који би могао много корисније да се употреби у хемијској индустрији. Око Термоелектране „Колубара” ствара се 11 пута већа концентрација сумпор-диоксида од дозвољене. У Италији, Бразилу и Индији десила су се осамдесетих година три огромна рушења брана на хидроцентралама, са хиљадама жртава. Мање хаварије да и не набрајам.

Политика: Али, господин Карић тврди да су и нуклеарне технологије опасне?

Плећаш: Коначно одлагалиште за радиоактивни отпад не може никако бити у Винчи јер је то само привремено. Право одлагалиште треба да се састоји у затварању и имобилизацији радиоактивних отпадних материјала, на бази цемента и бетона. То одлагалиште је толико сигурно за будуће генерације да се сматра најбезбеднијим нуклеарним постројењем у односу на сва остала. Видео сам својим очима у Русији како њихови инжењери играју тенис на бетону коначног одлагалишта. Исто тако, у Француској, земљи која има 58 нуклеарних електрана и која је своју енергетику засновала на њима, имају коначно одлагалиште на 200 километара од Париза, у Шампањи код Ренса. Тамо се одлаже отпад из педесетак француских нуклеарки! Значи, њихов отпад се налази на територији где производе вино. Па, не мислите ваљда да су они луди?

Карић: Ово што слушамо јесу чињенице. Али, ми ипак на то не гледамо као на довољно безбедан систем. Нема безбедних система када је у питању нуклеарни отпад. Намећу нам се слике, од инцидента на острву Три Миље, преко Чернобиља, па до акцидента у Фукушими. Имамо неколико десетина, или чак стотина, инцидената који су се дешавали у нуклеаркама од деведесетих година. Све то, наравно, не значи да се ми, противећи се нуклеарним електранама, залажемо за термоелектране. Зелени покрет у Србији је управо и настао у Обреновцу, Лазаревцу, Костолцу, борећи се против термоелектрана и неодговорног управљања тим објектима. Не можемо да се вратимо уназад и исправимо те грешке, али можемо да не направимо нове, које нас могу довести до несагледивих последица. Осим тога, ако бисмо и желели да градимо нуклеарну електрану, требало би нам 20 година за тако нешто. Ми данас немамо ни ресурсе ни новац ни политичку стабилност, али ни стручног кадра који би то могао да ради. Занимљиво је да у 21. веку, у једном демократском друштву, ми пре две недеље имамо у САНУ скуп о нуклеарној енергетици, који је затворен за јавност и где није учествовао нико ко би имао да каже нешто против.

Политика: Зашто кажете да нема економских могућности?

Плећаш: Једна мања електрана, од 600 до 1.000 мегавата, кошта између четири и пет милијарди долара. Србија не може то себи да допусти. Без обзира на то што је Јапан, као богата земља која може себи да дозволи да увози струју, затворио скоро све своје електране, неке друге државе о томе уопште не размишљају. Кина, на пример, којој је у наредних тридесетак година потребно пет пута више енергије него свом осталом свету заједно, градиће својих 25 нуклеарних електрана. Индија, Кореја, Француска, Русија, САД, Канада – све су то земље које настављају да развијају свој програм нуклеарки. Мени се допала изјава академика Хајдина да треба укинути мораторијум на изградњу нуклеарних електрана, донет после хаварије у Чернобиљу. Залажем се да се тај закон укине, не првенствено због тога да бисмо сад градили нуклеарке, већ да би студенти почели да изучавају нуклеарне технологије на факултетима. Без таквих стручњака, ми нећемо умети да се заштитимо од чак 19 нуклеарних електрана које се налазе у кругу од 400 километара ваздушном линијом од Београда.

Политика: Зар није истина да и мале земље, попут Бугарске или Јерменије, желе да граде нуклеарке? Да ли је добит од тих електрана довољна да врате кредите и при том остваре профит?

Карић: Ми не знамо да ли они могу да врате кредите. Можда одлажу туђи отпад код себе.

Политика: Тврдите да одлажу?

Карић: Не, не знам.

Плећаш: За почетак градње електране треба шест година припрема и још шест-седам година градње. То је 14 година. Значи да та струја тек петнаесте године може да доноси профит. Зато мислим да Србија то не може себи да приушти. Да може, ја бих био за то. Морам да кажем да постоје и друге идеје, попут оне да Италија жели да финансира изградњу електрана у Италији и да узима одређени проценат струје. О томе се веома озбиљно прича. Можда бисмо и ми могли да кренемо тим путем, па да после 20-30 година електрана пређе нама у власништво, јер је њен век укупно 50 година. Постоји и трећа могућност, да наши стручњаци, које бисмо одшколовали, то раде. Али, све то није могуће ако не укинемо мораторијум.

Политика: Ако ми, као што господин Плећаш наводи, имамо нуклеарке свуда око нас, у Бугарској, Хрватској, Мађарској, па чак и у Албанији, ако смо окружени њима – каква је разлика да ли ћемо их имати и на нашој територији или би у случају акцидента ветар нанео честице из блиског окружења? Зашто би једино Србија ускратила себи могућност да има приступачну енергију?

Карић: У свим овим земљама „зелени” се боре против нуклеарних електрана. Све, или већина ових електрана, при крају су радног века. Експерти нам стално говоре како је свака следећа генерација електрана „најсигурнија”, али ми још не знамо какви су тачно ефекти хаварија, на пример у Чернобиљу. Код нуклеарне енергије сто пута се ништа не деси, али је једна грешка довољна. Ми се залажемо искључиво за обновљиве изворе, соларну и енергију ветра, као и за већу енергетску ефикасност.

Плећаш: Морам да истакнем да обновљиви извори могу да дају једва један проценат енергије. Не вреди зато говорити ни о ветру ни о биомаси нити о Сунчевој енергији. То су веома скупе технологије и оне не могу да замене недостатак угља и нафте. Само нуклеарке то могу. Шта мислите зашто Кина, Америка и сличне земље граде нуклеарке? Па, зато што они размишљају 200-300 година унапред.