Тестамент рата

Скуп "велике осморице" у Хајлигендаму, у Немачкој, одређен је нечим што није чинило "дневни ред". Прво је председник Русије Путин пожурио и створио "атмосферу", рекавши Европљанима да се Чешка и Пољска могу обрести на нишану руског нуклеарног оружја. Онда је председник САД Буш, пре одласка на немачко приморје свратио у Праг и одржао Русима лекцију из демократије.

Москва и Вашингтон су у праву када кажу да ово није нови хладни рат. Али, Буш није сасвим у праву када каже: Хладни рат је завршен! Било би тачније да је рекао – одлучен је његов исход, а "пушкарање" ту и тамо траје. Актери велике конфронтације, Русија и Америка, још се нису прилагодили новом поретку. На једној страни, тешко је помирити се с чињеницом да у Европи и свету има ситуација, у којима није више важно "шта о томе мисле Руси". На другој, нараста осећај свемоћи, уз даљу опасност плаћања високе цене, на коју опомиње Ирак.

Жртва руско-америчког продуженог акомодирања је Европа. Преобраћена је у терен последњих хладноратовских диверзија. Осим тога, подвргнута је притиску лобирања "пријатеља" Москве и Вашингтона, чиме се продужавају тешкоће њене континенталне интеграције.

Став Русије, изражава још непронађену унутрашњу стабилност земље, после губитка њеног империјалног поседа. Изгубљен је безбедносни тампон, кроз који су филтрирани спољни утицаји и опасности. Кремљ по инерцији осећа потребу за новом заједницом, али не разуме, није пронашао и нема идеју како би такву заједницу могао да регрутује добровољно. Без демократске традиције у земљи, Русији је тешко да разуме незаобилазност демократије у контакту са светом. Поготово с малима и слабијима.

У односима са Европом, то се изразило на два начина. Прво, инстинктивним покушајем да се неке источноевропске чланице ЕУ, задрже у зони подразумевајућих безбедносних интереса Русије, због географске близине. Друго, настојањем да Немачка, Француска, Италија... сопствени интерес у сарадњи с Русијом надреде стрепњама придошлица са истока континента. Зар је Москва, док је совјетски владала, питала о нечему Праг или Варшаву?

Председник Буш није најсрећније одабран уводничар за семинаре о демократији, посвећене руској алергији "на Каспарова". Ирак, Абу Грajб, Гвантанамо... – заправо, сав Бушов политички пртљаг с којим ће ускоро напустити Белу кућу, не препоручују га као предавача. У Прагу, шеф САД је ипак украо "дисидентски шоу" Хавела и Шаранског, подредивши конференцију о слободама критици "скретања с колосека демократских реформи" у Русији.

Буш и Путин тапшу један другог по рамену, али Американац не препушта Москви више него што она може сама изборити. У Европи, на истоку континента (не водећи много више рачуна ни о кохезији ЕУ!), Вашингтон експлоатише страх од "поновног падања под утицај Русије" – у корист сепаратних војних аранжмана с Пољском, Чешком, Бугарском, Румунијом и сутра Балтиком. Прилази границама Русије. Следи логику тандема Тачер-Реган, да хладни рат није завршен, већ добијен. Дакле, ако је добијен, онда из победе проистичу дивиденде – продор у простор бившег СССР и ускраћивање Русији атрибута суперсиле.

Последње такво својство, њен доскоро подразумевајући паритет у нуклеарном оружју, управо се доводи у питање ишчекивањем да се види – хоће ли Москва бити у стању да на време и до краја обнови застарели арсенал совјетског нуклеарног оружја? Уколико темпо обнове стратешког оружја не буде вишеструко бржи, САД би се могле одрећи даљег уговарања "лимита", полазећи путем који је наговештен иступањем из уговора о ПРО. И намештањем ракета у Пољској.