Testament rata

Skup "velike osmorice" u Hajligendamu, u Nemačkoj, određen je nečim što nije činilo "dnevni red". Prvo je predsednik Rusije Putin požurio i stvorio "atmosferu", rekavši Evropljanima da se Češka i Poljska mogu obresti na nišanu ruskog nuklearnog oružja. Onda je predsednik SAD Buš, pre odlaska na nemačko primorje svratio u Prag i održao Rusima lekciju iz demokratije.

Moskva i Vašington su u pravu kada kažu da ovo nije novi hladni rat. Ali, Buš nije sasvim u pravu kada kaže: Hladni rat je završen! Bilo bi tačnije da je rekao – odlučen je njegov ishod, a "puškaranje" tu i tamo traje. Akteri velike konfrontacije, Rusija i Amerika, još se nisu prilagodili novom poretku. Na jednoj strani, teško je pomiriti se s činjenicom da u Evropi i svetu ima situacija, u kojima nije više važno "šta o tome misle Rusi". Na drugoj, narasta osećaj svemoći, uz dalju opasnost plaćanja visoke cene, na koju opominje Irak.

Žrtva rusko-američkog produženog akomodiranja je Evropa. Preobraćena je u teren poslednjih hladnoratovskih diverzija. Osim toga, podvrgnuta je pritisku lobiranja "prijatelja" Moskve i Vašingtona, čime se produžavaju teškoće njene kontinentalne integracije.

Stav Rusije, izražava još nepronađenu unutrašnju stabilnost zemlje, posle gubitka njenog imperijalnog poseda. Izgubljen je bezbednosni tampon, kroz koji su filtrirani spoljni uticaji i opasnosti. Kremlj po inerciji oseća potrebu za novom zajednicom, ali ne razume, nije pronašao i nema ideju kako bi takvu zajednicu mogao da regrutuje dobrovoljno. Bez demokratske tradicije u zemlji, Rusiji je teško da razume nezaobilaznost demokratije u kontaktu sa svetom. Pogotovo s malima i slabijima.

U odnosima sa Evropom, to se izrazilo na dva načina. Prvo, instinktivnim pokušajem da se neke istočnoevropske članice EU, zadrže u zoni podrazumevajućih bezbednosnih interesa Rusije, zbog geografske blizine. Drugo, nastojanjem da Nemačka, Francuska, Italija... sopstveni interes u saradnji s Rusijom nadrede strepnjama pridošlica sa istoka kontinenta. Zar je Moskva, dok je sovjetski vladala, pitala o nečemu Prag ili Varšavu?

Predsednik Buš nije najsrećnije odabran uvodničar za seminare o demokratiji, posvećene ruskoj alergiji "na Kasparova". Irak, Abu Grajb, Gvantanamo... – zapravo, sav Bušov politički prtljag s kojim će uskoro napustiti Belu kuću, ne preporučuju ga kao predavača. U Pragu, šef SAD je ipak ukrao "disidentski šou" Havela i Šaranskog, podredivši konferenciju o slobodama kritici "skretanja s koloseka demokratskih reformi" u Rusiji.

Buš i Putin tapšu jedan drugog po ramenu, ali Amerikanac ne prepušta Moskvi više nego što ona može sama izboriti. U Evropi, na istoku kontinenta (ne vodeći mnogo više računa ni o koheziji EU!), Vašington eksploatiše strah od "ponovnog padanja pod uticaj Rusije" – u korist separatnih vojnih aranžmana s Poljskom, Češkom, Bugarskom, Rumunijom i sutra Baltikom. Prilazi granicama Rusije. Sledi logiku tandema Tačer-Regan, da hladni rat nije završen, već dobijen. Dakle, ako je dobijen, onda iz pobede proističu dividende – prodor u prostor bivšeg SSSR i uskraćivanje Rusiji atributa supersile.

Poslednje takvo svojstvo, njen doskoro podrazumevajući paritet u nuklearnom oružju, upravo se dovodi u pitanje iščekivanjem da se vidi – hoće li Moskva biti u stanju da na vreme i do kraja obnovi zastareli arsenal sovjetskog nuklearnog oružja? Ukoliko tempo obnove strateškog oružja ne bude višestruko brži, SAD bi se mogle odreći daljeg ugovaranja "limita", polazeći putem koji je nagovešten istupanjem iz ugovora o PRO. I nameštanjem raketa u Poljskoj.