Дачић и Адорно

Ових дана Танјуг је пренео изјаву српског премијера да је Србија својом борбом против фашизма и жртвама заслужила да буде у ЕУ и подсетио да су управо они који су починили злочине над Србима после Другог светског рата почели да граде нову Европу, и да у њу данас не пуштају Србију. Нешто није било у реду, па је одмах затражио од Танјуга да се извини српској и немачкој јавности јер су неадекватно пренете његове речи. Он Дачић није мислио на Немце него на нацисте. Деманти није битан, нити извињење Танјуга, па ни то што је премијер лично отишао на ноге амбасадору Вилхелму. Важан је смисао поруке који се није могао до краја заташкати. Од несмотрености и дипломатског глађења важнија је нехотично обелодањена симболична сигнатура измењене епохалне свести. Криза неолиберализма лагано нормализује немачко подвлачења црте испод властите прошлости, а вазалне мале земље треба да држе језик за зубима. Напречац је постало јасно не ко има, него ко нема право да опомиње Немце да не заборављају властите беспримерне злочине. То су мале банана државе. Неговање банана суверенитета мора бити опрезно и смерно. Не залетати се ни са антифашизмом. Јер Немци су данас газде. Да ли Немачка данас плаћа дугове задужених чланица ЕУ, али лагано и новим праштањемоткупљује властите нацистичке грехе? Бар тако изгледа судећи по политици банана држава.

Наравно да тако није увек било. Однос СФРЈ према СР Немачкој био је другачији. Ни снисходљив ни вазалан. Напротив. Снимани су и свету продавани антифашистички филмски ратни спектакли. Данас се све више хода на прстима. Периферијски западнобалкански капитализми саображавају се капитализму немачког центра који новцем пере прошлост. И у самој Немачкој се ствари на сличан начин мењају. Дуго су мото немачког суочавања са прошлошћу биле речи филозофа Теодора Адорна из 1949: ,,Мислити на Немачку, значи мислити на Аушвиц”.

 И његово питање: „Како након Аушвица писати поезију”? Немци су дуго ћутали, све док немачки студенти нису 1968. прекинули ћутање својих родитеља нациста тражећи да кажу кога су све убијали. Аушвиц је тада био толико актуелан да ни социјалистички дисиденти нису били занимљиви.

Половином осамдесетих година прошлог века Ј. Хабермас je упозоравао ране немачке ревизионисте да Аушвиц треба да остане беспримерни злочин sui generis, и да се не сме релативизоватипоређењем са другим злочинима. Али са сломом европског социјализма Гулаг је потиснуо Аушвиц. Упркос свему, још увек је опстајала свест да Аушвиц треба неговати у памћењу као трауму која опомиње. Крајем прошлог века конзервативци су се узалуд бунили против дизања споменика Јеврејима у центру Берлина тврдећи да је то монументализација немачке срамоте.

Споменик је дигнут. Са јачањем Немачке као стуба ЕУ као да се ствари мењају. Ревизионисти све организованије вичу: „Хоћемо да будемо нормална држава” и „Доста са моралном тојагом фашизма”. Као да се сужава круг немачких интелектуалаца који инсистира на неговању трауме беспримерног Аушвица. Док су синови нациста, левичари шездесетосмаши, давали својој деци јеврејска имена, данас унуци нациста, десничари, тврде: „Мој дека није био нациста”. Да ли ће се неупоредиви злочини нациста заборављати у мери у којој јача ароганција немачког новца? Ко зна, али економија чуда чини.

Није сигнатура краја једне антифашистичке епохе ново немачко подвлачење црте испод властите прошлости које почива на ароганцији немачког капитала него нешто друго. Расте страх малих држава од тога да се Немци, газде у ЕУ, не увреде. Смишљено или не, српски премијер је као Џ. Асанж провалио нову хегемону културу сећања ЕУ којој се мора саображавати и антифашизам. Ваљда је и лаицима пукло пред очима да је памћење антифашизма малих у сенци заборава фашизма великих. Реторика српског премијера није по мери ЕУ зато што је нарушен декрет „Чији хлеб једеш његову песму певај”,основа је прагматичне реалполитике свих банана држава. Наравно да реалполитичари нису чистунци. Нехотично или не, српски премијер је засијао као адорновац, али само док није отишао код немачког амбасадора. Као да се тргао и неутилитарну Адорнову опомену одмах заменио с прагматичним Danke Deutschland. Потребе владајућих увек кроје слику прошлости. Хоће ли све јача Немачка све више умивати властиту прошлост? Неће, ваљда.

*Професор Филозофског факултета БУ