Аналитичари

Трамп изненађује све осим аналитичара. У минулој години било је више политичких изненађења: „брегзит”, победа Трампа, терористички напади у Европи. Домаћи аналитичари су прогнозирали, лутали, нешто погађали, али грешке нису признавали. Напротив: „То за мене није било изненађење, увек сам говорио да је ЕУ нестабилна”, или „Знао сам да ће Трамп победити”. Слично је било и деведесетих година 20. века, кад је већина домаћих интелектуалаца тврдила да им је још од пада А. Ранковића било јасно да ће се Југославија распасти. У реалности, пак, само су ретки слутили слом, већина није, иако прича да јесте. Накнадна памет је постојана основа реторике и савремених политичких аналитичара. За ову врсту произвођача знања нема изненађења ни самосумње.

Од политичара се то и не очекује, али би интелектуалци морали бити саморефлексивни. Истини за вољу, потребно је доста нелагоде да се призна да су ме разна дешавања изненадила. Није лако признати погрешну процену. Треба снаге да се ствари гледају извана, а не изнутра. То је оно кад неко ко живи у капитализму процењује политику и економију мерилима профитабилности. Спонтано прихвата критеријуме успеха које му намеће хегемони говор: нова страна улагања, профитабилност, ЕУ као стратешки циљ.

Провладини аналитичари самозаваравају се када капитализам процењују степеном остварења капиталистичких вредности. Треба га процењивати критеријумима који су изван система, социјалном сигурношћу. У нешто повољнијој прогностичкој ситуацији јесу они који су некада гледали капитализам извана и процењивали га некапиталистичким мерилима: степеном отуђења, несолидарности и експлоатације. Да исти ови интелектуалци данас нису заменили минули поглед на капитализам извана савременим конформистичким погледом на капитализам изнутра, стајали би изван зачараног круга. Али није тако, конвертити који држе да су увек били доследни и даље се врте у зачараном кругу. То су они интелектуалци који најчешће тврде да су углавном све знали: ако су и били у СК, да нису били истински комунисти него унутрашњи емигранти, ако су касније били демократе, данас кажу да су увек знали да је ЕУ несигурна, ако су били радикали, данас кажу да су и тада видели да се не може мимо света. Да ли је ово искривљено аутобиографско памћење одвећ људско, део нормалног самопоштовања и поноса без којег не би преживели или би пали у депресију кад би признали раније заблуде? Није. Ово је мишљење налик партијском, али је овде партија властити ауторитарни его. Свуда где је его господар, самопоштовање гуши самокритичност и ту нема интелектуалности. Нема је код оних који никакву властиту илузију не признају.

Аналитичари су тешки људи који гњаве околину. То је лакше него бити тежак себи. Кад полемишу, хвале истомишљенике. Стара је опомена да, кад хвалите истомишљеника, хвалите заправо себе, што, наравно, вређа добар укус. Нема самообуздавања, нити бар стидљиве похвале неистомишљеника. Осим тога, домаћа култура респектује духовну охолост човека који је био политичка жртва и његову увереност да због страдања зна више. Заборавља се да се жртва лако претвара у џелата.

Изван овог зачараног круга стоје ретки сумњичавци који се труде да реалност процењују извана, суво и с висине. За њих се капитализам није много изменио, упркос томе што никад нису били сигурни и што су зазирали од прогноза. У социјализму јесу били антикапиталисти, али нережимски, а у капитализму левичари препуни самосумње. Увек помало несигурни и увек свесни властитих ранијих погрешних прогноза. Стрепели су од сваког топлог хора истомишљеника који је тражио хомогеност. Одавно је уочено да је интелектуалац лишен усамљености неслободан. А ако из ње и излази, свако општење је лоше, упозоравао је филозоф, сем онога са себи равним. Ни дружење са собом није лоше, али ту су властите грешке, а не понос, боље друштво. Не може понос бити основа плодне несигурности. Где нема самосумње, царује самозаваравање. Зато не другима, него себи треба стати на црту. Изаћи са собом на крај. И чувати се интелектуалаца које разни „брегзити” и „Трампови” нису изненађивали, него су их спремно дочекивали све новијим непризнатим конверзијама.

Професор на Филозофском факултету у Београду