Ана Бекута не пада на леду

Ако постоји нешто што је у Србији отпорније од инфлације, јаче од политичких прелета и дуготрајније од чекања на изборе, онда су то српски народњаци. Ако постоји њихова жива, ходајућа певачка метафора, то је Ана Бекута.
Јер руку на срце и хармонику дугметару, мало је људи, а нарочито жена, који би после леденица и грудви које су бацане на њу у Чачку, звиждука и хаоса рекли: „Добро, дајте ми микрофон, идемо даље.” И завршили концерт у комбију. Браћо и сестре, није био то измишљени, већ прави, оригинал комби. Паркиран, са возачем, грејањем и каблом који вири као последња нада да песма мора да се отпева до краја. То није перформанс, то је фолк егзистенцијализам.
Ана Бекута није само певачица. Она је институција тезге. Жена која зна да се концерт никада не прекида, него се премести. Ако нема бине, има хауба. Ако нема разгласа, има грло. Ако нема публике, има инат. Такви су народњаци: навикли на надреалне услове, од швајцарских сала, где публика пева јаче од звучника, преко бечких ресторана, где се игра између столова за шведски сто, до српских шатора, где се истовремено крсти дете, разводи брак и певају „Златиборске зоре”. Тамо се гости ударају флашама ракије о главе, како сопствене, тако и туђе и зато је било илузорно и помислити да ће једна Ана Бекута, која је већ на првом албуму као девојче снимила ванвременски хит „Ја нисам рођена да живим сама”, бити заустављена леденицама. Нема те леденице која би заледила Ану Бекуту!

Та жена је преживела естраду деведесетих, ратове, транзицију, промену система, музичких укуса, фризура и политичких епоха. Певала је у најзабаченијим селендрама и велелепним халама, да би се тек тако повукла пред неколико стотина демонстраната који су желели да је повреде и отерају.

Она не само да има перфектан глас него и инстинктивни филинг за политику. То се не учи на академијама, већ у кафани. Што би рекао Тома Здравковић, кафана је њена судбина. Доживела је страствену љубав са Милутином Мркоњићем Мрком, романтичним баџом СПС-а, идеологом јавних радова и бајковитих светова који је опчињавао не само Слободана Милошевића и Миру Марковић већ и све касније владаре. Булдожер Мрка имао је довољно широка прса да на њих пригрли како читав СПС, тако и све остале, нарочито Ану. И никада није откривено каква је то српска вуду-магија која је Милутина Мркоњића чинила тежим од моста. Увек када се чинило да је Мрка демонтиран и да ће политички да тресне о земљу, некаква сила политичке теже га је, уместо на кадровску депонију, катапултирала у кабинет са џиновским радним столом, виски-баром и зидом довољно великим да Мрка на њега окачи Слобин портрет у природној величини.

Такав херој обнове и изградње, толико се зателебао у Ану Бекуту, да се чинило како је њихова романса била спој државног пројекта и емоције, стварајући политичко-народњачку илузију инфраструктурних пројеката са душом.
Данас је Ана Бекута блиска пријатељица Чеде Јовановића, лидера ЛДП-а који је подржао студенте у блокади. Ако је, дакле, то идеолошки проблем за инцидент у Чачку, онда имамо озбиљнији хаос него што на први поглед изгледа. Јер, по тој логици, Бекута је истовремено СПС носталгија, ЛДП либерални контакт и фолк константа. Политички, то је немогућа комбинација. Естрадно, то је вечна балада о мекој моћи народних певачица.
Отуда је, без сваке сумње, напад грудвама и леденицама на Ану Бекуту у Чачку прворазредна срамота. Не зато што је она недодирљива, него зато што је гађање старије жене леденицама кукавичлук, а не израз политичког бунта.

И ту долазимо до кључног питања: да ли је ово био симболички тренутак политичког краја антивучићеваца? Политика се узгред, заснива на симболима који стварају перцепцију. Да, ово је био политички суицидан чин и показаће се, политички промашај године, јер ако је неколико стотина људи на концерту који су градске власти организовале у Чачку поводом прославе Српске нове године помислило да се власт руши бацањем грудви на фолк певачицу, онда су озбиљно омашили како мету, тако и епоху. Из неколико разлога. Херојски Чачак, град који памти 5. октобар, град у којем су прави мушкарци излазили на улице да руше Слободана Милошевића, није заслужио да се памти по томе што маса гађа легендарну Ану Бекуту док пева. Помислимо само да је нека леденица погодила Ану усред лица.
Такав чин није никакав отпор Вучићевој власти. То је како политички, тако и естрадни неспоразум са реалношћу. Шта би рекао на ово досовски хајдук Веља Илић, који је у дуксу и тренерци са оклопно-механизованом јединицом чачанског експедиционог корпуса кренуо да руши, жари и пали скупштину, државну телевизију, Слобу и Миру. Вероватно је жестоки Веља поцрвенео од стида, гледајући како стару љубав његовог пајтоса Мрке засипају снегом и ледом нове генерације бунџија. Појма они немају како се руше режими, па би Веља могао да им понешто каже о томе, сведочећи о добу када му је Вилијам Монгтомери послао специјални сателитски телефон који ДБ и КОС нису могле да прислушкују, док је одметнути Чачанин мислио да му је Монтри увалио телефакс, па га је Ђинђић узалуд звао, а Веља се чудио зашто му Монтијева справа зврнда као кућни телефон, па га је склонио негде, мислећи да је ђавоља машина. Наравно да Веља није био на тргу, иако не може да смисли Вучића и опањкава га где год стигне на јутјуб каналима. Али шта је радио за Српску нову годину? Вероватно је слушао песме Ане Бекуте.

У време састављања прве напредњачке владе 2012. године, са Дачићем на челу, Веља јесте опањкавао Мрку и Ану, када су се те старе егзотичне момчине бориле око министарских ресора. Сада је ћутао, баш као и Бошко Обрадовић. И Бошко зна кад се не треба јављати. Има човек кафану!
Обојица добро знају да ће она и сутра опет певати. У хали, у шатору, у дијаспори, на тргу, у комбију ако треба. Фолк је преживео многе режиме и многе, хладније зиме. И у модерној историји није забележено да су се политички противници обрачунавали гађајући народњачку икону таквог калибра. Догађало се да певачице буду отеране са сцене воћем и поврћем. Углавном парадајзом, али само ако су лоше певале. Ана Бекута је, и док је ескивирала грудве и леденице, певала савршено. Дакле, без грешке. Погледајте снимак једне девојке која је била међу демонстрантима. Певушила је и ђускала уз њен хит, док је правила грудву. Наравно, чинила је то несвесно, јер је расла уз њене песме.

Зато сви они који мисле да се Србија мења набоље нападом на диву српског фолка, прво треба да науче разлику између протеста и простаклука. И оно што би морали да схвате и они који су такву глупост подржавали из топлих соба јесте то да је Ана Бекута таква певачка величина да она није симбол власти Александра Вучића. Она је велика певачица српске народне музике и свако ко је иоле политички писмен неће јавно покушавати да је понизи, а камоли повреди. Како физички, тако и наносећи јој душевну бол. Не зато што је то заиста заболело, јер свака велика певачица је сачињена од тврдог материјала, иначе би се у супротном давно истопила, већ зато што то показује да такви активисти у покушају ништа не знају ни о политици, ни животу ни о српском фолку! Једноставно, коме се не свиђа Бекута, тај не одлази на градски трг да је слуша. Али они који су мислили да ће је заледити на бини и они који су то подржали искључили су сами себе из озбиљне српске политике.
То је, наравно, схватио бивши председник Србије Борис Тадић. Наравно да је и Борис био Мркоњићев и Анин друг. А ко није? Тадић то само никада није крио. Али оно што много боље зна је то да су нападачи на Ану компромитовали опозициони покрет и студенте у блокади. Борис, рецимо, нема велику подршку, али је довољно искусан да зна када треба рећи – доста! Видим да су га јуначине на друштвеним мрежама жестоко испрозивале, што потврђује да и даље неки млади бунтовници и поједини стари опозиционари ништа не капирају.

Ако им је сметало то што је манифестација коштала 40.000 евра на ову скупоћу и хладноћу, нека сруше локалну власт на изборима. Наравно, ако тако мисли већина грађана Чачка. Али, ако су желели да због тога заледе и повреде Ану Бекуту, јер је певала за паре из градског буџета, тек онда ништа не контају. То се зове тезга и такве манифестације су у Чачку одржаване и ранијих година. И никоме нису сметале.

А оно што је најтужније, увек се нађе стотинак људи који би Ану напао и да је певала за џабе. Али то није политика и опозиционо деловање, то се зове како вандализам, тако и аматеризам. Јер власт се не руши грудвама, нарочито не преко Ане Бекуте. Напротив, само се мобилише и учвршћује.

Кад се снег отопи, кад се трг испразни и кад се камере угасе, остаће само једна истина, проста и укусна, ко кафански пасуљ: режими долазе и пролазе, пароле бледе, револуције се потроше, али велике певачице и њихове песме остају.

Памте се рефрени Ане Бекуте које сви знамо, чак и кад се фолирамо да их не слушамо!