Балкански Карабах

Азербејџан је у страху за Нагорно-Карабах, сумњајући у могућност да проповедана независност Косова и Метохије прође без утицаја на одлуку о тој његовој територији, под окупацијом Јерменије.

Сличност два случаја је више него уочљива. Криза поводом Нагорно-Карабаха отворена је у време Горбачова, захтевима Јермена у Степанакерту (1988) да се јерменски настањеном Карабаху призна независност. Демонстрације су добијале у жестини и из Бакуа су послали "специјалне јединице". Почео је рат који је прекинут 1994, политичком интервенцијом ОЕБС-а. Међутим, рђаво по Азербејџан. Војнички, он је већ био изгубио покрајину.

У Степанакерту је образована независна "републичка" власт. Али, слично власти кипарских Турака који су још пре више од три деценије оградили сопствени део Кипра, а признаје их само Анкара – самопроглашена република Аркадија Гукасјана призната је за државу једино у Јеревану, у Јерменији. Међународно, енклава је и даље Азербејџан.

С тих позиција, Јереван и Баку (први, уз симпатије Руса, други уз помоћ САД и Турске) неуспешно покушавају да реше проблем већ скоро петнаест година.

Став Азербејџана је да Јермени Карабаха најпре врате територију, освојену ван некадашње аутономије – неколико округа, укључујући и крај између Карабаха и јерменске границе. Одатле је силом исељено седамсто хиљада Азербејџанаца.

Јерменија тражи супротно – да се Азербејџан најпре обавеже да ће Карабах бити независан. Тек потом се може говорити о избеглицама и азербејџанским територијама.

УН су пробале да пресеку чвор, рекавши да су азербејџански окрузи "окупирана територија". Јермени Карабаха позвани су да прекину окупацију, да се повуку и да омогуће да се протерани Азербејџанци врате кућама. Под кишобраном ОЕБС, образован је трио посредника  – Група Минск, од дипломата САД, Русије и Француске – међутим, још без резултата. Политичко усијање јавности – Азербејџана, усталасалог јер је рат изгубљен, и још плаћен и жртвама и територијама и јавности Јерменије, фанатизоване поводом захтева јерменских националиста да се сада не сме нипошто попустити – омета споразум.

Претходни председник Јерменије Левон Тер-Петросјан платио је за тобожњу колебљивост изгубљеном председничком функцијом. Претходни председник Азербејџана Хејдар Алијев био је принуђен 2001. да устукне, и одрекао се већ досегнутог споразума у Ки Весту, у Америци.

Временом, усијање је почело ипак да се хлади, омогућивши тајне разговоре о Карабаху Илхама Алијева и Роберта Хочарјана, шефова Азербејџана и Јерменије. Јереван тешко подноси материјални терет опскрбе 360.000 Јермена, избеглих у Јерменију из Бакуа, у страху од одмазде. Осим тога, није лако издржавати "независни" Карабах. Док Азербејџан, у исто време, почиње "да плива" у доларима од нафте.

Непознато је до које су тачке доспели Алијев и Хочарјан у својим тајним преговорима, али прошле године је било наде да се шефови држава нађу на пола пута. Сада, пошто је решење за Косово и Метохију наговештено, Алијев има утисак да балкански Карабах почиње да дејствује њему на штету. Зашто би Јермени одступали, ако се то већ не тражи од Албанаца?

Одаслат да пренесе узнемиреност оним што се догађа, заменик шефа дипломатије Азербејџана Азимов дошао је минулог понедељка у Брисел на заседање делегације Европског парламента за јужни Кавказ – где је 45 минута објашњавао опасности од обећаног решења за Косово. Баку страхује да би независност Косова могла послужити као преседан.

Азимов је говорио о "отвореној претензији Јерменије на територију Азербејџана". Понављао је да територијална решења морају почивати на уважавању политичких ставова свих страна у спору. Рекао је да би све што је супротно томе значило нарушити међународни закон. Чак је као мало и запретио, поменувши да је Јерменија "технички добила битку", али "рат није завршен". Став председника Алијева је да се Азербејџан не одриче своје покрајине.

Шта год да је Азимов говорио, дипломата није заузврат чуо оно што је желео. Европљани су узвратили уверавањем да ЕУ неће третирати Косово и Метохију и Нагорно-Карабах као једно те исто. Због тобожње уникатности косовског случаја. Ипак, на другој страни, наглас се размишљало и о опортуности избора између законитости и практичности, када то захтевају околности.

"Није питање ’шта је легална тачка гледишта, шта је ваше право’. Легална тачка је јасна, то је окупирана територија. Али питање је које је решење у будућности добро за Азербејџан, Јерменију и народ Нагорно-Карабаха?" (Ханс Свобода, социјалистички посланик).

Звучи као, Косово је нешто друго. Ипак, спремите се и ви.