Звиждање граната које кида нерве

Дуж широког фронта у великом луку, види се распрскавање шрапнела. Учеста и около нас. Стотину корака иза нас је утолеглица и командант батаљона командује: „Налево круг, лаганим кораком напред марш!“ Батаљон пође у смакнутом поретку лагано, потом убрза корак и неки пређоше у трк и у трку претрчаше означено место. Кад се заустависмо, паде команда: „Укопавај се!“ Сви грозничаво копају заклоне и унезверени погледују у небо, пазећи на шрапнеле и дајући знак да прилегнемо. У заклону је тако пријатно. Само да нас не дирају и не крену одавде!

Коњица одступа спреда и пројури кроз наше интервале. Они беже у галопу. Завидимо им.

„Равњај’с“,виче један бркати наредник, рутиниран у коњичким парадама, не допуштајући да га неко пређе. И при бежању треба пазити на ранг.

Са интересовањем се распитујемо како је напред. Разни гласови; преовлађују рђави. Верујемо у све па час оживимо а час смо утучени. Борбени тресак заглушује. Топови, митраљези, пушке, бомбе, грокћу на васцелом фронту а покоји куршум бућне близу нас. Неки рекоше да непријатељ напада силно. Ужасни губици; наши се колебају. Страшан утисак. Убрзана паљба. Да нас то непријатељ не побеђује? Зашто они, тамо даље, иду у позадину? Попушта ли то цео фронт? Да ли је то пораз? Какав срам! Врзу нам се разне мисли и пред очи нам излазе испраћаји по станицама, цвеће, жене... Јадни! То нас озлоједи.

Иза насчу се неки пљесак. Спазисмо како један коњ подиже предњу ногу. Погодило га зрно. Сирота животиња ћути и трпи држећи подигнуту ногу и чека да јој људи помогну или да је убију. Тек тад видесмо да се ту у утолеглици склонила коњица. Хоризонт посматрања се јако сузио.

Војници утонули у земљу, укопали се добро. Кишица сипи; хладно је и подрхтавамо од хладноће и од нервозе.

„Напред! Напред!“, виче командант батаљона и руком показује правац левом крилу фронта. (Ми смо од села пришли у центар, једном катетом а сад другом катетом идемо левом крилу. А да смо кренули одмах ка левом крилу, по хипотенузи, не бисмо правили дупли пут од пет километара.)

„Зашто напуштамо овако добре заклоне? Не вреди се ни укопавати“, гунђају војници и невољно полазимо. Батаљони су у густим, смакнутим порецима, чете у четним колонама. Наста гужвање, вика, ларма. У висинама се чује звиждање пушчаних зрна. Идемо као у несвестици, као пијани. Пред очима мутно, у грудима празно.

Поручник Петровић, чудак своје врсте, интелигентан и духовит, носи мањерку напуњену земљом испред свог трбуха, да сачува црева. Носио је око три стотине метара, па је баци. Неки официри побацаше сабље које их саплићу а и светлуцањем одају. Стевовић откиде еполете и баци их. Он се осамио и иде по страни, мисли само о себи.

О времену немамо јасну представу и не знамо које је доба дана. Идемо дуж нашег положаја, рокирамо лево. Десно, на положају тутњи; топови, митраљези... Не мислимо ништа, идемо као у бунилу. Задувани, убрзано дишемо и осећамо како нам клизи зној по леђима. Жагор, вика. Сумарно командовање: де се не изостаје, да се равнамо. Сви тегле позадини.

Прво као кроз маглу а потом све јасније, указује нам се са десне стране страшна слика. У непрекидном низу, отегле се групице војника, које носе рањенике у шаторским крилима а неки су и без рањеника. Рањеници јече, а понеки кука из гласа. Војник је као дете; чим га погоди зрно он побледи, удара по рани и кука, макар то била и сасвим безопасна рана.

Неки  млад потпоручник, са бујном црном косом, без капе, јури као суманут и сваком трчећи објашњава, како напред све изгибе. Овакав сусрет није нам се свидео. Идемо даље и све лево. Стројеви се пореметили, згужвали. Левокрилна чета пролази кроз неки заселак у коме заоста приличан број војника. Неред се све више повећава; утицај старешина се не осећа. Десно, на коси, трубач покушава да свира, али му сува уста и гуша и једва се чују неки тонови, који више плаше него што објављују. Недалеко од трубача спазисмо, мало погнуту, познату фигуру потпуковника Глишића. И он нешто нама виче и показује руком на вис испред нас и лево. Почесмо трчати. Ларма, вика, неред, гомила. Жеђ неописива; у грлу гуши, у слепоочницама бије, усне испуцале од ватре, а глава бучи. Ухо прати одвратно звиждање граната које кида нерве а око истражује заклоне.

 (Сутра: Овде се умире ћутке)