Овде се умире ћутке

Прелазимо утолеглицу између Пркиног Рида и Сртевице. Као да нас хладан ветар бије са десне стране, од фронта. Гранате учесташе. Чује се звиждање једне гранате која лети ниско, нама. Каплар из деснокрилног вода саже се до саме земље. Граната му однесе главу; оста врат у пресеку, крвав, страшан. Као да се сам подметнуо под гранату.

Лево трчи чета капетана Матића, расута у нереду. Један омален војник застаде, саже се да поправи цокулу која му се одвезала при трчању. Матић помисли да он хоће да се извлачи и опали на њега из револвера, не нишанећи, ваљда да га само мало поплаши. Војник посрну, паде ничице и глава му се зари у гомилицу земље. Мртав! На леђима сељачка торба из које вири и лепрша се струк црног лука.

Једна граната паде баш испред мене,зари се у земљу и опет изађе на површину. Ја је несвесно узех у руке и повиках војницима: ,,Гледајте! Не ваља им муниција!” Онда се сетих да је опасно држати нераспрснуту гранату; спустих је лагано на земљу и отрчах са четом. (Овога се случаја нисам могао опоменути све док ми о том војници касније нису причали и изазвали моја сећања на ову бесмислицу.)

Трчимо даље преморени и ознојени прелазимо у ход. Гранате падају испред нас, иза нас а нека и у нас. Нико се више не брани од њих. Наступила нека резигнација, нек буде шта буде. Подилазимо брду (касније смо сазнали да је то Сртевица). Идемо као премлаћени и чим стигосмо у подножје, стропоштасмо се како ко стиже, без икаквог реда. Нисмо видели ни где су друге чете нити четврти батаљон. Одмах почесмо копати заклоне. Журимо и неки почеше бацати земљу преко савијених шаторских крила које смо однекуд узели. Само да се што пре сакрије глава. Не гледа се даље од десетак корака. Стално само копамо. Мирис ископане земље у оваквој прилици јако је непријатан; подсећа на гробове. Гранате фијучу изнад брда, кидају нам нерве и убрзавају копање. Припијање за земљу све јаче. Сва пажња сусређена на фијук граната.

После извесног времена попусти напрегнутост и почесмо дизати главе. Неки седе и разговарају. Ја се осврћем и мислим где су остале чете? Осећам се усамљен и то мучи. Сетих се описа из руско-јапанског рата и савета да је боље држати борце позади виса, заклоњене од артиљерије, а у потребном тренутку, кад се непријатељ сасвим приближи и кад његова артиљерија више не може да нас гађа, да се пође напред и изврши удар. Реших се да останем што дуже на задњој падини и да сачувам људе од губитака. Али, да не бих био изненађен, послах поднаредника са пет војника напред, да изиђу на гребен и да осматрају предтерен и приближавање Турака. Поднаредник пође са људима и кад су се удаљили око педесет метара, зауставише се и легоше на земљу, јер прозвиждаше гранате изнад брда. Они мисле: ,,ако треба ићи напред хајдемо сви!” Нема начина да се гурну напред сем да сви пођемо или да сам водим  патролу. Гранате и шрапнели звижде преко брда, час јаче час слабије. Већ смо навикли на њихово зујање.

...

Кренух чету са подножја ближе врху. Опет се нерадо остављају заклони. Три војника остадоше лежећи. Били су мртви! Овде се умире ћутке. Заустависмо се на задњој војничкој ивици не излазећи на саму косу да не бисмо навукли артиљеријску ватру на себе. Држимо се више десно и после видех да је један вод био окренут осамнаестом пуку. Нисам ништа исправљао. Не видимо Турке. И боље!

Одоздо, испод косе, пење се наш командант батаљона Недељковић. Иде лагано и само по који пут би погледао у непријатељску страну, гладећи своје жуте бркове. Такво хладно држање, лаган ход и отворено излагање подиже му углед у нашим очима. То више импонује него макаква спрема и интелигенција без тога. Није ми ништа наређивао нити је шта примећивао, приговарао. Хвала богу!

Нешто касније, приближава нам се на коњу неки коњаник. Кад дође до нас, познадох мајора Воју Николајевића, команданта првог батаљона, који је био упућен на Пркин Рид. Скоро веселим тоном упита ме да ли је командант пука на брду? Ја му одговорих да га нисам видео и Воја оде на вис, отворено, на коњу. Ово нам је импоновало. Он је дојахао да извести Глишића да Турци врше заобилазни покрет према нашем крајњем левом крилу. Батаљон му је остао на фронту где је и био.

(Сутра: Кнез Арсен соколи команданта Божановића)