Хероји и маркетинг

Хронолошки, "Заставе наших очева" први је филм из диптиха Клинта Иствуда о крвавој америчко-јапанској бици за Иво Џиму на измаку Другог светског рата. Зашто се пред овдашњом биоскопском публиком појавио тек после "Писама из Иво Џиме", питање је за дистрибутере чије су пословне одлуке често на ивици здравог разума. Но, није то сада тема.

Тема је овај филм снимљен према истоименој књизи Џејмса Бредлија (сценарио написали Вилијем Бројлис и Пол Хегис), прича о случајним херојима и њиховој маркетиншкој експлоатацији и успешна Иствудова елаборација добро знане фордовске тврдње да "између стварности и легенде, побеђује легенда". Он ову синтагму легендарног Џона Форда користи да би нам испричао приче од којих су створене слике и "стварност" двадесетог века, да би нам у исти мах показао привид историје и важност њене реконструкције, доводећи у питање и сам начин читања историје. Међутим, стварност се не може репродуковати, може се само приказати, оно што видимо није збиља, него слика збиље а ово правило важи за све важне историјске догађаје на овом свету, па и за историјску битку за Иво Џиму.

За Американце, њен највећи симбол је фотографија Џоа Розентала за коју је добио и Пулицерову награду и постао познат и славан. На њој се види шест војника како подижу америчку заставу на врх острвске планине Сурибачи. Преко ноћи постали су највећи хероји рата, али они сами себе не доживљавају и не осећају тако. Гурали су главу у црни песак Иво Џиме као и сви други, крварили и видели ужасе о којима не желе да говоре нити да их се сећају, а постали су славни попут холивудских глумаца. Путују широм Америке као циркуска трупа ратних хероја којима је наметнут задатак да својим присуством подупире патриотизам грађанства и тако обезбеде што већи број доларских чекова за ратне сврхе. На Солџер Филд стадиону, пред хиљадама гледалаца чак се пењу на хрпу згужваног папира и демонстрирају како су на Сурибачију поставили заставу...

Међутим, фотографија лаже. То није иста застава и то нису исти војници. Ону прву, праву, поставили су маринци, али ју је један амерички генерал одмах тражио као сувенир. Док су, уморни, борбама излуђени а насумице одабрани војници на команду официра постављали другу заставу, на брдо се попео и фоторепортер Асошијетед преса и својим поквашеним апаратом, готово насумице, снимио то што је снимио. Остало је – легенда.

Фотографија постаје симбол победе у Другом светском рату на исти начин на који је фотографија јужновијетнамског официра како убија вијетконговског затвореника постала симбол пораза у Вијетнаму (каже један ратни ветеран у Иствудовом филму).

Упркос већем броју флеш-бекова него што је то објективно потребно, Иствуд филм вешто води. Паралелно, сцене битке по узору на Спилбергово "Спасавање редова Рајана" (Спилберг је копродуцент филма) монтажно се комбинују са сценама у којима подизачи заставе сакупљају новац за наставак ратног напора. Концепт је јасан, крв са Иво Џиме меша се с преливом од боровница, који тамо негде у Вашингтону, конобар сипа преко сладоледа у облику јунака Розенталове фотографије...

Стварни рат меша се са пи-аром рата, а Иствуд истрајно приказује зло, насиље човека над човеком. Вулгарност ратне пропаганде која у једном тренутку (зло)употребљава судбину тројице војника (један од њих је Индијанац којем је Боб Дилан посветио једну од својих најлепших балада, а који је пропагандну "машинерију" додатно инспирисао), а у другом је игнорантски одбацује (случај ветерана из многих америчких ратова).

Сви утисци и поруке додатно су појачани визуелним идентитетом (за шта је заслужан директор фотографије Том Штерн), атмосфером филма која се креће од узнемирујућег, до пригушеног и тешког (ту је и допринос музике коју је компоновао сам Иствуд) и глумачким перформансима мање познатих америчких глумаца. Као старији и много искуснији колега, Иствуд је успео да из њих извуче есенцију и постигне аутентичност толико потребну Иствуду – редитељу који је одбио да исприча историјску лекцију само из једне перспективе.