Животи у кавезима

Текст представе „Само нека буде лепо“ настао је на основу пет прича Дороти Паркер које се баве незавидним позицијама жена у оквирима њихових односа према мушкарцима (превод Марија Стојановић, драматизација Ива Митровић). Педантно уобличена, мозаичка представа редитеља Марка Манојловића пружа детаљну анатомију мушко-женских односа. Радња је смештена у време прве половине двадесетог века, карактеристично по изразитијем патријархалном устројству које је подразумевало обесправљеност жене – она је била гурнута у четири зида, стешњена међу решеткама домаћинског живота. Иако је ситуација данас генерално другачија, ипак је и даље присутан проблем инфериорне позиције жене, нарочито у балканским друштвима. Јунакиње ове садржајне омнибус представе су усамљене супруге којима је ишчекивање повратка њихових брачних партнера, из рата или са посла, мизеран разлог постојања, односно жене које су остављене и изигране, супруге које се самотно батргају у празнинама брачног живота.

У Манојловићевој прецизно режираној представи спретно се преплићу епски и драмски токови. У приповедним деловима у којима глумице наступају у улогама подељених нараторки, ствара се узбудљив облик полифоније њихових гласова чиме се успешно гради динамика причања. Такође, веома је ефектно решење да нараторке остану на сцени када се заврше сегменти приповедања, када на сцену ступи драма, између протагонисткиња и њихових супруга. То задржано присуство нараторки ствара снажан утисак о елементарној снази женског принципа – оне делују као некакав метафизички ехо, концентрисана, ирационална женска снага која подржава индивидуалну жену, сломљену и заробљену у кавезу брака.

Наташа Тапушковић, Милена Васић, Анђелика Симић и Дубравка Ковјанић, које играју улоге различитих жена, као и нараторки, наступају заиста сјајно, предано, психолошки уверљиво, вешто мењајући различита лица. На пример, Наташа Тапушковић у другој причи импозантно игра глумицу Лили Винтон, остарелу, циничну, театрално маничну жену, девастирану због дубинског разочарења у мушкарце са којима се у животу спајала. Заборав и сурогат ослобођења је ухватила у алкохолизму и поистовећењима са Шекспировим ликовима – врло су упечатљиво, духовито остварене сцене у којима она припито цитира Шекспира не знајући више да ли је на сцени или у сопственом животу. Иста глумица у трећем делу омнибуса готово без речи, психолошки задивљујуће суптилно, минималистички узбудљиво, игра жену која је само сенка свог мужа, туробно заглављена у чељустима брачне монотоније. Овај трећи део представе је режиран посебно пажљиво, минуциозно, естетизовано. Радња која приказује напето празну, ледено отуђену брачну вечеру одвија се иза стакла, а звуци прибора за јело, шкрипа, лупкање, грепкање, механички су појачани. Тај поступак доводи до снажне театрализације која наглашава поразан бесмисао, бесконачност празнине њиховог односа. Једини глумац у представи је Срђан Тимаров који игра пет различитих мушкараца, супруга ових жена –безличне, камене, јалове, емотивно тупе типове, за разлику од његових партнерки које бујно живе, опипљиве, стварне.

Сценски простор је врло функционално решен, радња се одвија на различитим просторима једне ротирајуће платформе на коју су смештени ентеријери домова ликова (сценограф Бранко Хојник). Између делова представе, цела та мобилна сцена се окреће у круг што, поред формалне атрактивности, има и метафоричка значења (понављања, убитачне рутине живљења). Уопштено посматрано, визуелни план представе карактерише једна умерена, дискретна елеганција, као и носталгични ретрошмек који се постиже и изгледом костима (костимограф Лана Цвијановић). На сцени преовлађује густа тишина која истиче кључно осећање усамљености, а тишину повремено секу тонови минималистичке инструменталне музике које прате и звуци пуцкетања грамофонске плоче – то такође доприноси стварању ефекта ретроносталгије (композитор Владимир Пејковић). Ово естетизовано бављење не тако давном прошлошћу вредан је пут метафоричког изражавања једне опште тескобе живљења, свевремене патње која одлучно води у стварање великих дела.