Одлазак Олге Јанчић

Своје вишедеценијско, плодно и предано стваралаштво вајарка Олга Јанчић, која нас је прекјуче заувек напустила, посветила је темама раста, рађања, клијања, плодности... Име Олге Јанчић заузима доминантно место у антологији југословенске и српске уметности друге половине 20. века. Рођена је у Битољу, а у Београду је уписала вајарски одсек на Академији ликовних уметности. На четвртој години примљена је у новоосновану Мајсторску радионицу Томе Росандића. Међу бројним наградама и признањима у њену биографију убележена је и награда Политике из фонда „Владислав Рибникар” (1977).

Један од нјасветлијих момената у биографији Олге Јанчић догодио се 1964. године када ју је чувени Хербарт Рид уврстио у књигу „Историја модерне скулптуре”, тачније скулптуру „Удвојен облик”. Тог догађаја Олга Јанчић сећала се у многим разговорима које смо водили за наш лист:

„Сећам се да је Хербарт Рид дошао овде у мој атеље и са британском хладнокрвношћу, ћутке погледао радове и отишао. Вест да ћу се наћи међу светским именима за мене је била огромно изненађење, јер сам била на релативном почетку скулпторског рада. Немам утисак да је чињеница уласка у тако репрезентативан избор одиграла било какву улогу, осим што ме је наравно охрабрила...”, говорила је Олга Јанчић.

Уметница је живела и радила у кући на београдском Сењаку, са прелепом баштом у којој су се могле видети њене скулптуре, обле и чисте форме у којима је исконска тема љубави и живота исказана са посебним сензибилитетом. Они који су познавали Олгу Јанчић приписивали су јој особине одговорности, одважности, радозналости, упорности...

Већ од 1955.године скулптуре Олге Јанчић најавиле су јасну матрицу њеног вајарског поступка. Чиста, сведена форма настала је на основама наклоности ка раној, архајској скулптури, али са елементима модерно схваћеног облика. Теме су већ и у тим раним радовима са особеним личним печатом биле јасно назначене и универзалне: љубав, рађање, настајање, пуноћа живљења, но понекад и замирање и нестајање - и ерос и танатос.

„Принцип који сам током рада следила наизглед се чини врло једноставним: пратити своје унутарње импулсе, не правити компромисе са собом и тренутном ситуацијом у погледу праћења актуелних трендова. Намера је била да будем аутентична, искрена, да не тежим некој повишеној естетизацији, већ да покушам да уграђеном спонтаношћу и интимношћу облика покренем и сензибилитет онога ко посматра и доживљава моју скулптуру”, говорила је Олга Јанчић о својој уметности.

Камен је био један од најподстицајнијих материјала у ставралаштву Олге Јанчић. Уметница је осећај који се јавља при раду у камену у описивала као чудесан. Као осећај интензивнијег живљења него у било којој другој ситуацији, као осећај блискости са „оним бољим делом себе”.

„Директно клесање у камену изводила сам на основу две линје или мале забелешке. То је стање дубоке концентрације, готово медитативно. Наравно, када је форма била узнемиренија, онда камен није долазио у обзир, него бронза или алуминијум”, говорила је уметница.

Последњу велику ретроспективу Олге Јанчић видели смо у Музеју „25 мај” 2005. године, Клио је објавио обимну монографију ове уметнице из пера Ирине Суботић и Иване Симеоновић Ћелић, а увид у целокупан опус вајарке обједињен је и у електронској монографији (2004). Граду Београду Олга Јанчић оставила је легат (1993) сачињен од дела рађених у бронзи, камену и гипсу.