Трећи талас прекомпоновања локалне власти

Нека се спреме Ужице, Лесковац, Пожаревац, Сомбор, Кикинда, Књажевац, Шабац, Пријепоље, Куршумлија, Кнић, можда и Зајечар, а свакако и још неки градови и општине. Премијер Ивица Дачић навео их је као средине које су на састанку тројице главних лидера владајуће коалиције „дефинисане” као оне у којима би у наредних месец дана требало да дође до промене власти. Онакве какву је доживео Нови Сад прошлог месеца, али и бројни други градови и општине претходних година.

Објашњење је исто као у свим претходним случајевима – лакше ће бити грађанима ако њихова локална власт кореспондира са републичком. Политички аналитичари, међутим, не мисле да је интерес грађана главни мотив партија на власти на републичком нивоу да инсистирају на „прекомпоновању“ локалних власти. Више је, наиме, реч о синекурама и ухлебљивању партијских кадрова.

„На локалним нивоима постоји један део плена који освајачи (они који сада владају, као и они који су пре њих владали) желе да узму и поделе својим активистима, ’верницима’, члановима. Србија је стравично сиромашна земља, али, релативно гледано, имамо много плена који доноси победа на изборима, било локалним, било републичким и покрајинским, зато што постоје институције које се деле исто вече по затварању биралишта”, истиче професор Владимир Гоати за „Политику”.

Искуснији и опрезнији политичари на локалу после избора 6. маја чекали су најдуже што су могли расплет преговора о формирању републичке владе. Остали су пожурили да се по дотадашњој матрици ДС–СПС где год је то могуће договоре о локалној власти, очекујући да ће то бити осовина и нове владе у Београду. Због тога, чим се видело да су демократе овог пута „извисиле” и да су напредњаци „зграбили” социјалисте, било је јасно да ће уследити нови талас такозваног прекомпоновања локалних власти. Трећи од 2008. године.

Први је, подсетимо, уследио због сличног преокрета у преговорима на републичком нивоу после избора 2008. (тада су „извисили” радикали и ДСС), па се до краја те године Србијом ширио талас уподобљавања локалних власти са републичком чија су окосница били ДС и СПС. Следећи сличан талас медији су забележили 2010. године, после оцене Уставног суда да су бланко оставке неуставне, односно да мандати припадају одборницима а не странкама које су их кандидовале.

Сада следи ново „пресликавање” републичке коалиције на локални ниво „где год је то математички могуће”. Када је крајем августа Александар Вучић први пут упозорио коалиционе партнере у Влади Србије да напредњаци неће још дуго чекати на промену власти у Новом Саду, Лесковцу, Зајечару... Ђорђе Вукадиновић, уредник „Нове српске политичке мисли”, прокоментарисао је за наш лист да је жеља напредњака разумљива јер за апарат једне политичке странке, односно за чланство и активисте, најатрактивнији управо локал. Како је навео, на републичком нивоу нема тако много понуђених радних места а и медијска пажња и контрола су много веће.

Гоати наглашава да на субнационалном нивоу (покрајинском, градском, општинском) постоје велике паре – и то не само код нас. Како наводи, до 2000. године, значи пре него што је почео један глобални процес регионализације на Западу, у већини земаља је било врло мало пара на локалном нивоу. Партије за њега нису биле посебно заинтересоване, њихова пажња је била готово потпуно сконцентрисана на национални ниво.

„Чим су паре дошле и на субнационални ниво, партије се (пошто имају уграђен један апсолутни осећај за власт, односно за паре и за моћ) као сунцокрети окрећу локалном нивоу. Зато се сада воде неупоредиво жустрије борбе око тога него пре 15 или више година”, истиче Гоати.

Наравно, размештање партијских кадрова и активиста на локалне функције важно је, како се то каже, за развој страначке инфраструктуре. Заправо, то значи, како наводи Гоати, да партије морају да обезбеде људе који ће радити за њих и за следеће изборе и по могућности везати их за државни буџет.

Али, ни то није увек корисно. Саша Пауновић, председник општине Параћин, који је и на челу Сталне конференције градова и општина, крајем јула за лист „Данас” је приметио: „Иако је то легитимна ствар, мислим да није корисна. На пример, Демократска странка, чији сам функционер, то је чинила у прошлом мандату, па је изгубила изборе. Грађани одлично памте неуспешне или непотребне промене локалних коалиција.”

И добро је што сви на крају губе, каже на то Гоати. Реч је о демократији, о кружном току који омогућује да стално долази до смене власти.