Партизанов магични моменат

После, за српску кошарку иначе тешких, пет година чекања да Партизан уђе у ТОП 16 Евролиге, ових дана је тај његов домет анализиран и питањима да ли је реч о успеху или подвигу... Да су "црно-белима" пре старта понудили да до последњег дана буду у игри за четвртфинале, несумњиво би то прихватили оберучке, а данас изгледа да се чак могло и до места међу осам екипа. О играма  српског шампиона, поред осталог, говоре и следеће бројке: други je тим међу 16 најбољих у Евролиги по успешности у реализацији слободних бацања (78 одсто), четврти у проценту "тројки" (37%), четврти у скоку у нападу, шести у ваздушним дуелима укупно, генерално је имао седми напад такмичења (76,8 поена по мечу), био седми у "украденим" лоптама, десети у асистенцијама, а по кумулативном индексу корисности свих играча уз раме четвртфиналисти Динаму на 11. позицији.

Статистички гледано, једини елемент игре у којем се заиста подбацило јесте шут за два поена, по којем су "црно-бели" најлошији међу свим актерима, заједно са Лотоматиком (47%). Занимљиво је да су у изгубљеним лоптама, које су им на почетку стварале велике проблеме, на крају (15 по утакмици) били иза чак три тима која су отишла даље.

Индивидуално, лидери су били Дробњак (просечни коефицијент 17,7), Перовић (15,2) и Камингс (11,4), али оно што је можда најјача импресија јесте да је Партизан као тим оставио бољи утисак, него било који играч појединачно у укупно одиграних 20 утакмица.

Дробњак, Камингс и Кецман, са којима је Партизан постао одлична одскочна даска не само за младе играче него и искусне кошаркаше који желе да постигну већи рејтинг на страном тржишту, остварили су велики део свог овосезонског задатка играјући најбоље у периоду борбе за ТОП 16. Још тада се чуло да су за њих заинтересовани богати клубови. А и у другом, иако јачем, делу такмичења, видела се моћ нових снага, Перовић је био најбољи играч "црно-белих" у тих шест утакмица, а Трипковић херој победе у Бадалони која је, по кладионицама, била већа од свих претходних, и рекло би се не без своје симболике – ривал је био Хувентуд, пре 15 година супарник Партизана у шампионској утакмици европске кошарке.

И милионима евра плаћени професионалци остајали су ове сезоне побеђени када Партизанови таленти покажу потенцијал, њихово напредовање је, према речима са којима су из Евролиге пропратили резултат нашег представника, било и "кључ досезања магичног момента за године инвестиране у развој, уласка у ТОП 16".

Управо због већине Партизанових младих играча, освајање шесте титуле заредом, у предстојећем националном шампионату, чиме би био настављен серијал игара у Евролиги, има већи значај него што ће, вероватно, носити неки наредни трофеј шампиона. Јер, у сезони 2007/2008, а не овог пролећа, чини се, јесте природни крај једног циклуса, започетог тамо негде са првим од актуелних пет узастопних звања државног првака.

У сезони која стиже после ове практично половину тима требало би да чине играчи са 21 годином, када Партизан, вођен законима тржишта и обештећења, отвара врата за одлазак – тако овог лета 21-годишњи Коста Перовић креће пут НБА лиге, за коју је иначе спреман. Зато би требало очекивати да у први план, поред Уроша Трипковића, који је, судећи и по реакцијама које је изазивао променљивим партијама ове сезоне, у центру свих ишчекивања, избију сва четворица играча оне селекције СЦГ која је прошлог лета на европском првенству младих донела, да кажемо, последње "злато" у ери југословенске кошарке. Миленко Тепић, месецима мерено млађи од осталих, намеће се не само игром него и зрелошћу, Никола Пековић је физички, што је први услов за ратове под обручима, већ супериорнији од многих европских играча на његовом месту, о Новици Величковићу већ довољно говори то што постаје ослонац Партизана иако је својевремено дошао у "црно-беле" без помпе која прати долазак многих других, а Борис Бакић од прилике до прилике потврђује да има места и за њега и његове често сјајне асистенције.

После времена у којем је више асова од, између осталих, Шћепановића, преко Милојевића и Шупута, до Камингса, Дробњака и Кецмана, својим знањем и искуством обезбеђивало младим лавовима утакмице за напредовање у Евролиги, можда заиста јесте време за подмлађивање и прве петорке. Али, пре свега Партизанови навијачи, који су и уочи ове сезоне страховали да је тим премлад, после свега са поверењем могу да гледају на потезе клуба, у даљој селекцији појачања и алтернатива.

Овим остварењем у Евролиги Партизан је на неки начин повезао на највећој сцени покидане нити наше велике кошаркашке традиције, у – што све чини нарочитом сатисфакцијом за њега – мучној атмосфери огромних проблема са финансијама, двораном, сукоба са Црвеном звездом, тешке ситуације са Јадранском лигом, несређеног стања у кошаркашкој организацији итд. Како спортски аудиторијум пре свега кроз резултате на терену посматра и све што се догађа у игри под обручима и појединачне "личне карте", европска реафирмација донела је "црно-белима" и општа признања за оно што раде.

Са двоструко више победа у Евролиги него што их је имао у претходна два учешћа заједно, како може да се чује, Партизан је привукао интересовање пословних кругова из иностранства и у том смислу, овим успехом, направио и корак ка финансијској стабилизацији клуба (у односу на почетак сезоне листа спонзора сада је дужа за две фирме). Сада апсолутно водећа марка српског клупског спорта, Партизан би, ако ништа друго, у законској регулативи од државе ускоро могао да добије барем услове да обезбеди буџет какав је до сада пројектовао, а у догледно време можда и већи. Колико год да због разних фактора има разлога за песимизам, ова сезона јесте наговештај неких нових европских успеха, по којима се деле раздобља Партизанове кошаркашке историје.